Станислав Лем - Непобедиви

„Некросфера…” помисли Рохан — аха, јер ти кристалићи су мртви: што су ти учењаци! Увек измисле неки леп, нов назив…

„Највише ми се допада варијанта са самоуништењем”, рече Јазон. „Али како то замишљате?”

„Па ето, заснива се на томе да се најпре доведу до консолидације два велика „облакомозга”, а затим да се они наведу у међусобни судар — поступак има за циљ да један облак схвати да му је онај други конкурент у борби за опстанак…”

„Разумем, али како то мислите да учините?”

„Није лак задатак, али је изводљив уколико је облак само псеудомозак, што значи, ако не поседује способност мишљења…”

„Али сигурнија је ипак помирљива варијанта, са снижењем просека зрачења…” рече Сарнер. „Потребне су четири хидрогенске гранате од по педесет до сто мегатона на сваку полукуглу — заједно непуних осамсто… Океанска вода ће, испаравајући се, повећати слој облака, повећаће се албедо и остали симбијонти неће моћи да им обезбеде минимум енергије неопходан за размножавање…”

„Рачун је заснован на непоузданим подацима”, побуни се Јазон. Видећи да треба да се распламса препирка међу учењацима, Рохан се повуче од врата и пође својим путем.

Уместо лифтом, враћао се у своју кабину завојним челичним степеницама, које нормално никад нису коришћене. Редом је пролазио кроз пролазе све виших и виших спратова. Видео је како у ремонтној хали де Врисове екипе послују упаљеним апаратима за заваривање око непокретно великих арктана. Издалека је запазио илуминаторе прозора бродске болнице, у којима су сијала љубичаста, замрачена светла. Један лекар у белој кецељи бешумно прође кроз ходник, за њим је приручни аутомат носио комплет блештавих инструмената. Даље је Рохан прошао кроз празне и мрачне кантине, клупске просториије, библиотеку, најзад се нашао на свом спрату; прошао је поред астрогаторове кабине и застао на пола корака испред врата, као да је пожелео да и њега ослушне, али иза глатке површине врата није допирао никакав звук, никакав прамен светлости, а округли илуминатори били су чврсто затворени причвршћеним завртњима с бронзаним главама.

Тек у кабини је поново осетио замор. Руке су му се опустиле, тешко је сео на лежај, збацио ципеле с ногу и наслонио врат на прекрштене прегибе руку. Седећи тако гледао је у ниску таваницу, слабо осветљену ноћном лампицом; на таваници је постојала пукотина на плавом лаку, која је ишла средином и делила таваницу надвоје.

Ово његово лутање по броду није предузео због некаквог осећања обавезе, нису су га занимали разговори ни живот других људи. Он се напросто бојао таквих ноћних часова, јер су га тада опседале слике којих није желео да се присећа. Од свих успомена најгора је била успомена на човека кога је убио пуцајући изблиза да онај не би убио друге. Морао је да поступи тако, али због тога се није осећао лакше. Знао је, ако сада угаси лампицу, да ће опет угледати ону исту сцену, угледаће како онај са слабим, несвесним осмехом ступа иза Вејровог бацача, који му се љуља у рукама, како прескаче преко тела без руке, које је лежало на камењу…

Тај мртви је био Јарг, који се вратио да тако глупо погине после чудноватог спасења, а секунд касније и онај што је њега погодио требало је да се свали на Јаргово тело, с поцепаним комбинезоном, који се пушио на грудима. Узалуд би било Роханово настојање да одагна ту слику која му се самовољно стварала пред очима, осећао је оштар задах озона, врели трзај дршке, коју је тада стискао ознојеним прстима, док су око њега цвилели људи које је касније сав задихан вукао да би их повезао као снопље, и сваки пут би га блиско, познато, као изненада ослепело лице покошеног човека изненадило својим изразом очајничке беспомоћности.

Нешто лупну; пала је књига коју је почео да чита још у бази. Ставио је између страна бели лист, али није прочитао ни ретка, јер кад би стигао. Сместио се удобније на лежају. Помислио је на стратеге који су смишљали планове како да се уништи облак и лице му се искриви у презривом осмеху. То све заједно нема смисла… размишљао је. Хоће да униште… а у ствари и ми, сви ми хоћемо то да уништимо, али никога тиме не можемо да спасемо. Регис је ненастањена, човек нема на њој шта да тражи. Откуда онда тај бес? Јер то је исто као да је наше људе побила бура или земљотрес. Ничија свесна намера, никаква непријатељска мисао није нам препречила пут. Мртви процес самоорганизације… је ли вредно упропашћивати све снаге и енергију зато да бисмо облак уништили само зато што смо га одмах примили као притајеног непријатеља, који је најпре из заседе унштио „Кондора”, а затим нас? Колико таквих невероватних, људском схватању страних појава можда крије у себи Космос? Зар треба свуда да стижемо с разорном силом на бродовима, да бисмо смрвили све оно што је у супротности с нашим схватањем? Како су је оно научници назвали — некросфера, према томе и некроеволуција, еволуција мртве материје, можда би Лирани имали шта да нам кажу о томе, Регис III је била у њиховом домену, можда су хтели да је колонизују када су њихови астрофизичари предсказали промену Сунца у Нову… то је можда за њих била последња нада. Када бисмо ми били у таквој ситуацији, очевидно бисмо се борили, разарали бисмо овај црни, кристални накот, али овако?… Цео парсек далеко од базе, која је са своје стране удаљена од Земље толико светлосних година, у име чега, у ствари, ми овде стојимо, губећи људе, зашто ноћима стратези истражују најбоље анихилационе методе, јер о освети не може да буде ни говора…