Станислав Лем - Непобедиви

Када би се Хорпах појавио пред њим, рекао би му у том тренутку све то. Како је смешно и лудо истовремено то „освајање по сваку цену”, та „херојска истрајност човека”, та жеља да се освети смрт другова који су погинули зато што су послати у ту смрт… Били смо напросто неопрезни, превише смо поверења имали у наше бацаче и сатове, починили смо грешке и сада испаштамо последице. Мислио је тако, држећи због слабог светла затворене очи, које су га пекле као да је под капцима имао песак. Човек се, схватио је то сада без речи, још није уздигао на праву висину, још није заслужио тако лепо названу галактоцентричну висину, која се, одавно прослављена, не заснива на томе да треба тражити само себи сличне и само такве схватити, него на томе да се човек не меша у нељудске, туђе проблеме. Освајати пустињу, свакако, зашто да не, али не нападати оно што постоји, што је током многих милиона година створило своју сопствену равнотежу трајања, која не подлеже никоме и ничему, сем ваздушним и материјалним силама; а то активно трајање није ни боље ни горе од трајања беланчевинастих спојева, називаних животињама или људима.

Управо таквог Рохана, пуног те узвишености галактоцентричног сверазумевања сваке постојеће форме, трже понављано продорно завијање алармних сирена, које се заривало у нерве.

Све то о чему је пре једног секунда размишљао, изгуби се, би очишћено нападним звуком, који је испуњавао све спратове. У следећем тренутку изјурио је на ходник и трчао заједно с осталим људима у тешком ритму уморних корака, уз топао људски дах, и још пре но што стиже до лифта, осети — не неким чулом, не чак ни целим собом, него некако као да то беше осетио целим трупом брода, у чију се молекулу претворио — удар, у ствари, на изглед неизмерно далек и слаб, али који је прожимао труп крстарице од кракова подножја, па до прамца, удар силе која се ни с чим није дала упоредити, удар који је — и то је осетио — прихватило и еластично испарило нешто још веће но што је „Непобедиви”.

„То је он! Он је!” чули су се повици људи што су трчали. Редом су нестајали у лифтовима, врата су се с треском померала, екипе су стрмоглаво тутњале низ завојите степенице, не могући да дочекају да стигну на ред у лифт, али кроз збуњене гласове, дозиве, звиждук боцмана, понављани звук алармних сирена и штропот на горњем спрату пробио се други, безгласни, али тим некако силнији потрес од наредног удара. Светла у ходницима трепнуше и поново блеснуше. Рохан никад није помислио да лифт може да се спушта толико дуго. Стајао је, чак и не схватајући да још свом снагом притиска дугме, а поред њега се налазио још само један човек, кибернетичар Ливин. Лифт стаде и искачући из њега Рохан чу најтањи звиждук који се могао замислити, звиждук чији виши регистри, знао је то, нису више били разговетни за људско ухо. Било је то нешто попут заједничког јаука свих титанских спојева крстарице. Упаде кроз врата командне кабине, схвативши да је „Непобедиви” одговорио ватром на ватру.

Али то је, у ствари, био крај судара. Пред екраном је, на његовој ужареној подлози, стајао црн и крупан астрогатор; горња светла су била угашена, можда намерно — кроз пруге што су уздужно пресецале екран, помућујући целу површину виднога поља, штрчала је, доњим делом прилепљена уз тле, а на врху гигантска, трбата, истурена клупчастим масивима на све стране хоризонта, привидно сасвим непомична гљива од експлозије, која је разбила у атоме и уништила „Киклопа” на тројном периметру, а у ваздуху је још висило стравично, стакласто треперење од експлозије која се разилазила и кроз коју се чуо монотони глас техничара:

„Двадесет и шестсто, у тачки Нула… девет и осамсто у периметру… један и четири и двадесет два у пољу…”

Имамо 1420 рендгена у пољу, то значи да је зрачење пробило енергетски закон… схвати Рохан. Није знао да је тако нешто могуће. Али кад је бацио поглед на штит главне диспозиције силе, схватио је какав је набој употребио астрогатор. Том енергијом би се могло скувати унутарконтинентално море средње величине. Шта има — Хорпах је више волео да не ризикује поновне хице. Можда је претерао, али сада су бар поново имали само једнога противника.

На екранима се, међутим, развијао необичан призор: кудрав и истовремено карфиоласт врх гљиве горео је у свим преливима дугиних боја, од најсребрнастије зелене, па до дубоких, кајсијастих и карминских скерлетних боја. Пустиња се — Рохан је то тек сад запазио — уопште није видела, попут дебеле магле прекрио ју је неколико десетина метара високо заопшијан песак, који је стајао тако, таласајући се, сасвим као да се претворила у право море. А техничар је стално понављао цифре које је читао са скале: