Станислав Лем - Непобедиви

„Слушам вас”, рече Хорпах. Одложио је апарат за бријањеи сео наспрам Рохана.

Рохан облиза усне.

„Треба покушати…”

„Шта?”

„Да се пронађу они…”

Догодило се. Знао је да му се астрогатор неће успротивити. Био је сад, у ствари, потпуно уверен да је Хорпах баш на то рачунао: да је то учинио намерно, како у предузетом ризику не би био усамљен.

„Они. Разумем. Добро.”

„Али потребан је план. Некакав начин, разуман…”

„Разумни смо били до сада”, рече Хорпах. „Резултате знаш.”

„Могу ли нешто да кажем?”

„Изволи.”

„Био сам ноћас на саветовању стратега. То значи, чуо сам их… уосталом, није важно. Разрађују различите варијанте анихилације облака… али задатак се не састоји у томе да облак буде уништен, него да се пронађу она четворица. Значи, ако се предузме некакав антипротонски масакр, онда, чак ако је који од те четворце и жив, из другог таквог пакла неће изићи читав, то је сигурно. Нико. Било би немогуће…”

„И ја тако мислим”, олако одговори астрогатор.

„И ви?! То је добро… па онда?”

Хорпах је ћутао.

„Јесу ли они… јесу ли пронашли неко друго решење?”

„Они?… Нису.”

Рохан хтеде још нешто да упита, али није имао храбрости. Речи су му замрле на уснама. Хорпах га је гледао, као да је на нешто чекао. Али Рохан није знао ништа — није ваљда командант претпостављао да би он сам, на своју руку, био кадар да смисли нешто савршеније од свих учењака, кибернетичара и стратега, заједно с њиховим електронским мозговима? То би била бесмислица. А ипак га је стрпљиво гледао. Ћутали су. Вода је одмерено капала из славине, небично гласно у потпуној тишини. И из тог ћутања између њих се родило нешто што леденим дахом запљусну Роханово лице. Убрзо цело лице, кожа, од врата па преко вилица, поче да му се грчи, да постаје некако тесна, док је гледао у сужене, сада безизражајне Хорпахове очи. Ништа друго није видео сем тих очију. Знао је већ.

Полако је климнуо главом. Као да каже „да”. Разумеш? питао је астрогаторов поглед. Разумем, одговорио је погледом Рохан. Али што је та свест постајала у њему јаснија, осећао је да је то немогуће. Да нико нема права да то захтева од њега, чак ни он сам. И тако су и даље ћутали. Ћутао је, али сад правећи се да ништа не зна; хватао се за ту наивну наду да, пошто ништа није речено, оно што је прешло из очију у очи може да буде порекнуто. Могао би слагати да је у питању недосетљивост — јер је схватао, јер је осећао да му Хорпах сам то никад неће казати. Али Хорпах је видео то, све је видео. Седели су непокретни. Хорпахов поглед омекша. Није више изражавао очекивање, ни пожурујућу наметљивост, него само саесећање. Као да је говорио: „Разумем. Добро. Нека буде и тако.” Командант обори поглед. Још само тренутак, и ова недореченост би се изгубила, те би обојица могли да се понашају као да се ништа уопште није догодило. Али тај оборени поглед је пресудио. Рохан зачу сопствени глас.

„Поћи ћу”, рекао је.

Хорпах одахну тешко, али Рохан, обузет паником коју је у њему побудила реч коју је сам изговорио, није то запазио.

„Не”, рече Хорпах. „Тако нећеш поћи…”

Рохан је ћутао.

„Нисам могао то да ти кажем…” поче астрогатор. „Чак ни да тражим добровољца. Немам права. Али сада већ и сам знаш да не можемо да одлетимо тек тако. Само један усамљен човек може тамо да уђе… и да изиђе. Без шлема, без машина и без оружја.”

Рохан га је једва чуо.

„Сада ћу ти изнети свој план. Размислићеш о њему. Моћи ћеш да га одбациш, јер све и даље остаје међу нама двојицом. Замишљам то овако: апарат с кисеоником начињен од силикона. Никаквих метала. Послаћу тамо два џипа, без људи. Они ће на себе навући облак, који ће их уништити. У том истом часу поћи ће трећи џип. С човеком. У томе и јесте највећи ризик: треба, наиме, колима прићи што је ближе могуће, како се не би губило времена у прелажењу преко пустиње. Залиха кисеоника довољна је за осамнаест часова. Имам овде фотограме целога кланца и околине. Сматрам да не треба ићи путем досадашњих експедиција, него да се треба довести што је могуће ближе северном рубу висоравни и оданде сићи пешице низ стене доле. У горњи део кланца. Тамо су могли да се спасу. Терен је тежак, много пећина и пукотина. Када би их пронашао све, или само некога од њих…”

„Заиста. Како да их покупим?” упита Рохан, осећајући убод ћудљиве сатисфакције. На томе месту план се кварио. Како је Хорпах био спреман да га лако жртвује…

„Имаћеш одговарајуће средство које ће их лако ошамутити. Постоји тако нешто. Наравно, оно ће бити потребно само у случају ако пронађени не буде хтео да иде добровољно. Срећом они у том стању могу да ходају…”