Станислав Лем - Непобедиви

Бројчаник је показивао двадесет и седам преваљених километара. Обележени пут износио је на мапи шездесет, али мора да је у стварности био дужи, с обзиром на непрестана кривудања и скретања. Сада више није било ни трага од песка; сунце, огромно, које готово уопште није грејало, висило је тешко и некако грозоморно, својим штитом стално додирујући стеновите гребене, машина се уз грозничаво подрхтавање без престанка бесно пробијала преко шљунчаника, повремено клизећи заједно с њиховим шкрипавим усовом, гуме су пиштаво завијале, тарући се беспомоћно о камен, на нагибу који се све више и више увећавао. Двадесет девет километара — сем певушећег сигнала сонде није чуо ништа друго. „Непобедиви” је ћутао; зашто? Рохану се чинило да је нејасан обронак, обележен црнкастим линијама, који се назирао испод црвенкастог сунца, горњи руб кланца, у који он треба да се спусти, али не ту, него тек знатно даље, на северу. Тридесет километара. У сваком случају није видео ни трага од црног облака. Мора да се већ разрачунао са оне две машине. Или их је просто напустио, задовољивши се тиме што их је одсекао од брода, блокиравши им везу? Џип се сав бацакао, као очајна животиња; повремено му је зујање мотора, који је радио на максималним обртајима, улазио под грло. Темпо се стално смањивао, али и тако је напредовао изузетно добро; можда је требало да употреби ваздушни јастук? Али то би била машина превише велика и тешка, а сем тога, не вреди сад о томе мислити, чим се ништа не може изменити…

Хтеде да погледа на сат. Није то могао да учини јер ни за секунд није смео да принесе руку очима. Покушавао је да савијеним коленима пригуши страховите потресе, од којих му се мутила цела утроба. Али машина је нагло појурила напред и на врат на нос почела да се стрмоглављује истовремено и на страну и наниже, кочнице зашкрипаше, али шљунак је већ летео на све стране, звучно добовао по плочама танког оклопа, а затим џип грчевито скрену, забаци се, за тренутак настави постранце преко шљунчане реке, и то кретање замре…

Онда се машина полако окрену и опет поче упорно да се пење уз падину. Сада је Рохан већ видео кланац. Познавао га је по црнкастим закрпама одвратног честара, налик на боровину, која је покривала стрме стене. Од падина кланца делило га је ваљда свега пола миље. Тридесет и четврти километар…

Падина коју је требало још да превали изгледала је као море хаотично нагомиланих блокова. Изгледало је немогуће да машина кроз њих пронађе пут. Већ је престао да тражи очима могуће пролазе, пошто и онако није у његовој моћи било да управља маневрима. Више је настојао да не скида поглед са стена које су окружавале ждрело. У сваком тренутку оданде је могао да искрсне црни облак.

„Рохане… Рохане…” зачу изненада. Срце му јаче закуца. Препознао је Хорпахов глас.

„Вероватно џип неће моћи да те довезе до циља. Одавде не можемо тачно да оценимо нагибе падине, али изгледа да имаш још само пет до шест километара вожње — када се џип заглави, мораћеш даље пешице… Понављам…”

Хорпах је још једном изговорио исто. Највише 42–43 километра… остаће ми око седамнаест — по овом терену најмање четири часа, ако не и више — муњевито срачуна Рохан. Али можда се варам, можда ће џип проћи…

Глас са брода ућута и опет се чуло само ритмично понављано певушење сонде. Рохан стисну зубима усник маске, јер му је на оштрим трзајима стругао унутрашњу површину усана. Сунце више није било приљубљено уз најближу планину, али као да се није ни дизало. Пред очима је имао веће и мање камене блокове, стеновите плоче, повремено га је прекривала њихова хладна сенка, а машина је ишла много спорије; подигавши поглед, угледао је бледе, паперјасте облаке који су се разилазили по небу. Сијало је на њему неколико звезда. Одједном се са џипом догоди нешто чудно. Његов задњи део почучну, а предњи полете увис… сав се љуљао извесно време, попут коња када се пропне… само још секунд, и свалио би се, поклопивши Рохана, да овај нагло не искочи доле. Пао је на колена и руке, кроз дебеле заштитне рукавице и надколенице осетио је болан ударац, и откотрљао се два метра по шљунку док се није зауставио. Џип је још једном зашкрипао точковима и замро.

„Пажња… Рохане… то је тридесет и девети километар… машина даље не може — мораш пешице… снаћи ћеш се по мапи… џип ће остати на томе месту — за случај да не будеш могао да се вратиш другачије… налазиш се на пресеку координата 46 и 192…”

Рохан се полако диже на ноге. Болели су га сви мишићи. Али тешки му беху само први кораци; потом се уходао. Хтео је што више да се удаљи од џипа, укоченог између два стеновита прага. Под једним великим обелиском је сео, извадио из џепа карту и покушао да се снађе где је. Није то било лако. Најзад је одредио свој положај. Од горње ивице кланца дели га још отприлике километар у ваздушној линији, али на томе месту није се могло ни сањати о силаску доле; падине је прекривао непроходан метални честар. Зато Рохан крену навише, све време размишљајући о покушају да сиђе на дно кланца на ближем месту но што је било договорено. До тога циља морао би да иде најмање још четири часа. Чак и када би успео да се врати џипом, морао би да рачуна на даљих пет часова повратног пута, а колико је времена требало да предвиди за силазак у кланац, не рачунајући ту и тражење изгубљених? Одједном му се цео план учини потпуно лишен смисла. Био је то напросто исто тако узалудан, колико и херојски гест, којим је Хорпах, жртвујући и њега, Рохана, могао умирити сопствену савест. Неко време раздирао га је такав бес што се дао насанкати као какав балавац, јер је астрогатор све био унапред срачунао — да готово није ни видео околину. Полако се охладио. Нема враћања, понављао је себи, покушаћу. Ако не успем да сиђем, ако не нађем никог до три часа, враћам се. Било је петнаест минута после седам. Трудио се да иде дугим и одмереним корацима, али не превише брзо, јер се при већем напору употреба кисеоника повећавала.