Станислав Лем - Непобедиви

На прегибу десне руке причврстио је компас да не би скретао са изабраног правца. Неколико пута морао је ипак да заобилази раселине са окомитим странама. На Регису је владала тежа знатно мања него на Земљи, што је барем давало изгледа на већу слободу кретања чак и по овако тешком терену. Сунце се дигло. Роханов слух, навикао на сталну пратњу свих оних звукова којима су га, попут заштитне баријере на досадашњим походима окружавале машине, постао је као огољен и посебно изоштрен. С времена на време чуо је само ритмично, далеко слабије него пре, певушење сонде, али зато је сваки налет ветра, који је ударао о бридове стена, тровао његову пажњу, јер му се причињавало да у њему чује слабо зујање, које је тако добро познавао и упамтио. Полако се уклопио у тај марш и тиме стекао слободу размишљања, ступајући аутоматски с камена на камен. У џепу је имао коракомер; није хтео да погледа на његов бројчаник превише рано, јер је одлучио да то учини тек када прође један сат. Није ипак издржао и извадио је апарат налик на часовник пре но што је протекао одређени сат времена. Било је то болно разочарање: није превалио ни три километра. Мора да му је превише много времена односило пењање у висину и то је отежавало напредовање. Значи, не три, и не четири часа, него најмање још шест… помислио је. Извадио је карту и, клекнувши на колена, проучио је по други пут. Горње ивице кланца назирале су се неких седамсто до осамсто метара на исток, и зато се све време кретао мање-више упоредно с њима. На једном месту честар на падини био је пресечен, подељен кончастим, кривудавим просеком: вероватно корито усахлог потока. Трудио се да погледом испита то место. Клечећи, у налетима ветра који му је звиждао око главе, осетио је тренутак колебања. Као да још није био свестан шта ће урадити, устао је, механички вратио карту у џеп и почео да корача под правим углом у односу према правцу дотадашњег пута, упутивши се на тај начин ка ивици кланца.

Приближавао се ћутљивим, искиданим стенама, као да је у сваком тренутку требало да се земља под њим отвори. Одвратан страх стезао му је срце. Ипак је ишао, стално једнако размахујући рукама, које су му биле страхотно празне. Одједном је застао и погледао наниже, према пустињи, где је стајао „Непобедиви”. Није га могао видети, брод се налазио ван видокруга. Знао је то, али је гледао у небо, риђасте боје дуж хоризонта, које се полако испуњавало клупчастим облацима. Сигнално певушење сонде постало је толико слабо да није знао није ли то што чује још само варка. Зашто је „Непобедиви” ћутао?

Зато што нема више шта да ти каже — одговорио је сам себи. Горње стене су биле одмах пред њим, налик на гротескне фигуре, изједене ерозијом. Кланац се отворио пред њим као оргоман ров, пун мрака, сунчани зраци још нису стизали ни до половине његових страна, покривених црним честаром. Ту и тамо пробијале су се кроз четкасти густиш беле иглице, као да су од креча. Обухватио је једним погледом цео огромни простор, све до каменог дна, удаљеног пола километра у низину, и до те мере се осетио изложен ударцима, до те мере се осетио беспомоћан, да је махинално поклекнуо, како би се приљубио уз камење и постао један од тих каменова. Било је то бесмислено, јер му није претила опасност да буде запажен. Оно чега је имао да се боји није имало очију. Лежећи на слабо загрејаној каменој плочи, гледао је наниже. Фотограметрична мапа је говорила истину, најнекориснију, јер је показивала терен из птичје перспективе, у страхотној окомитој сажетости. Није могло бити ни говора да сиђе уском ћелавом стазом између две стране црних честара. Не двадесет и пет метара ужета, него ваљда најмање сто метара морао би да има, а и тако би му били неопходни некакви клинови, чекић, а он није имао ништа такво, није био прилагођен за пењање по стенама. У почетку је тај уски жљеб силазио наниже доста благо, али је даље био пресечен, нестајао под избоченом грбом стене и указивао се далеко доле, већ кроз плавичасту ваздушну измаглицу. Паде му на ум идиотска мисао, да кад би имао падобран…

Упорно је прегледао падине на обе стране од места на коме је лежао, завучен под велики, печуркасти камен. Тек је сад осетио да кроз велику пустош која се под њим отвара, плови блага струја загрејаног треперила. Честар је био акумулатор сунчаних зрака. Идући погледом ка југо-западу, пронашао је врхове шиљатих стена, чији су темељи представљали камена врата, место катастрофе. Не би их препознао да нису, за разлику од свих осталих стена биле сасвим црне и сијале као да су покривене дебелом глазуром — њихови горњи делови мора да су били усијани за време „Киклопове& битке с облаком… Али ни транспортере, па чак ни трагове атомске експлозије на дну кланца није могао да сагледа с места на коме се налазио. Лежао је тако и одједном га је захватило очајање: морао је да сиђе тамо доле, а није било пута. Уместо олакшања што може, да се врати и да астрогатору саопшти да је учинио све што је могао, наступила је одлучност.