Станислав Лем - Непобедиви

„Омањи облак напада први џип…” разлеже се глас у његовој глави. „Други за сад наставља без проблема… први се приближава стеновитој капији… пажња! У овом трену изгубили смо контролу над првим. Оптичку такође — облак га је прекрио. Други стиже до заокрета поред шестог теснаца… није нападнут… почело је! Изгубили смо контролу над другим. Покрише га… Рохане! Пажња! Твој џип ће кренути за петнаест секунди — отада ћеш поступати према сопственом нахођењу. Укључујем стартни аутомат — свако добро…”

Хорпахов глас се нагло удаљио. Заменило га је механичко куцање, које је одмеравало секунде. Рохан се боље намести на седишту, упре се ногама, пребаци руку кроз електричну омчу причвршћену уз горњи ручни наслон џипа. Лака машина се нагло стресе и глатко крену напред. Хорпах је све људе држао унутра у броду, Рохан му је због тога био готово захвалан, јер не би поднео никаква опраштања. И тако је, причвршћен за седиште џипа који је скакао видео само огроман стуб „Непобедивог” који се полако смањивао; плави блесак који је неко време трептао на падинама пешчаних дина подсетио га је да машина управо пролази кроз границе поља сила. Али одмах потом брзина се повећала и риђи облак, који су дизале надуване гуме заклонио му је видик; једва је кроз њега могао да види небо које је светлуцало. Није то било баш добро — могао је да буде без упозорења нападнут. И зато, уместо да седи, како је било планирано, он се окренуо, устао и држећи се за наслон, стајао је сад на папучици. Захваљујући томе могао је изнад спљоштених леђа празне машине да гледа у пустињу која му је јурила у сусрет. Џип је јурио максималном брзином, повремено одскачући и готово летећи, тако да је Рохан свом снагом морао да се држи да с њега не слети. Мотор се готово није чуо, само му је ветар зујао око главе, зрнца песка шибала су га по лицу и очима, а с обе стране машине дизали су се водоскоци песка стварајући непрозиран зид, тако да није ни знао када се нашао ван круга кратера. Џип је очевидно прелетео преко једног од пешчаних превоја на његовој северној страни.

Рохан зачу отегнут сигнал који се нагло приближавао; био је то предајник телесонде избачене на велику висину тако да је он није могао запазити на небу, иако је напрезао поглед. Мора да се дигла веома високо, како не би навукла на њега пажњу облака, а истовремено је њено присуство било неопходно — јер иначе брод не би могао да управља кретањем џипа. На задњи зид џипа намерно је причвршћен бројач километара, да би му олакшао оријентацију. Превалио их је до сада деведесет и сваки час је очекивао да се пред њим појаве прве стене. Али ниски сунчани диск, који му је до тада био с десне стране, једва се назирући својим црвенилом кроз подигнуту прашину, преместио се мало позади. Џип је, значи, скретао лево — Рохан се узалуд трудио да оцени да ли се тај маневар уклапа у претходно обележени правац, или је већи: то би значило да су у командној кабини запазили неки непредвиђени маневар облака и да желе од њега да га удаље. Сунце се тренутак потом изгубило иза првог, доста ниског стеновитог гребена. А онда се опет појавило. У косом осветљењу његових зрака пејзаж је изгледао дивље и није личио на онај који је памтио из свога последњег похода. Али тада га је посматрао с веће висине, јер је седео у торњићу транспортера. Џип изненада поче тако нагло да се тресе и одскаче, да се Рохан неколико пута болно удари грудима о оклоп. Морао је сада да напрегне сву снагу да га силина тих бесних подбачаја, које нису могле да амортизују чак ни балонасте гуме, не избаци с високе папучице. Точкови су играли по камењу, бацали високо у ваздух шљунак, који је гласно летео низ падину, повремено се бесно окретали у месту, тако да је Рохан имао утисак да та паклена вожња мора бити видљива с удаљености од неколико километара, те је озбиљно помишљао на то да заустави машину — одмах испод плећа имао је истурену дршку кочнице, уграђене споља — и да искочи. Али тада би га чекало вишекилометарско лутање пешице, што би смањило и без тога невелике изгледе да стигне до циља. Стиснувши зубе, с рукама чврсто приљубљеним уз држаче, који му сада уопште више нису изгледали онако чврсти као при поласку, само је, зачкиљивши, гледао изнад равног чела машине у горњи део падине. Пев радиосонде повремено је слабио, али мора да се још уздизала над њим, јер је џип окретно маневрисао, заобилазећи гомиле непроходних стена, повремено се нагињао, успоравао, а онда би опет свом снагом појурио узбрдо.