Станислав Лем - Непобедиви

Срећом… помисли Рохан. Стискао је песнице под столом, пазећи да Хорпах то не запази. Није се уопште бојао. Још није. Све заједно било је превише нестварно…

„У случају да се облак… заинтересује за тобе, мораш да легнеш на земљу и останеш непомичан. Мислио сам о некаквом препарату за такав случај, али деловао би с превеликим закашњењем. Остаје само тај заклон за главу, тај струјни симулатор о коме је говорио Сакс…”

„Зар тако нешто већ постоји?…” упита Рохан. Хорпах разумеде скривени смисао питања. Али сачува мирноћу.

„Не постоји. Али може да се начини за један сат. Мрежа скривена у коси. Мали апарат који генерише струјне ритмове биће сакривен у оковратнику комбинезона. Сада… дајем ти сат времена. Дао бих ти више, али са сваким наредним сатом изгледи да они буду спасени — смањују се. И овако су ништавни. Када ћеш донети одлуку?”

„Већ сам је донео.”

„Што си глуп? Зар не чујеш шта ти говорим? Оно је било само да схватиш да још не смемо да стартујемо…”

„Али ви знате да ћу и тако поћи…”

„Нећеш поћи ако ти не дозволим. Не заборави да сам још ја овде командант. Пред нама је проблем у коме се не води рачуна о било чијим амбицијама.”

„Разумем”, рече Рохан. „Ви не желите да се осетим примораним?… Добро. Према томе… али ово што говоримо још је обухваћено оном речју?”

„Да.”

„Према томе, хоћу да знам шта бисте ви учинили на моме месту. Заменимо се… обрнуто него малочас…”

Хорпах мало поћута.

„А када бих ти казао да не бих пошао?”

„Онда ни ја нећу поћи. Али знам да ћете казати истину.”

„Онда нећеш поћи? Часна реч? Не, не… Знам да је то непотребно…”

Астрогатор устаде. Тада устаде и Рохан.

„Ви ми нисте одговорили.”

Астрогатор га је гледао. Био је виши, доста крупнији и шири у раменима. Његове очи добиле су онај уморни изглед као на почетку разговора.

„Можеш да идеш”, рече. Рохан се махинално исправи и упути се ка излазу. Астрогатор тада начини покрет као да хтеде да га заустави, да га ухвати за руку, али Рохан то није опазио. Изишао је, а Хорпах је стајао непомично у вратима која су се затварала, и дуго је још тако остао.

Прва два џипа спустила су се са свознице у освит. Подсунчане хумке дина биле су још црне, покривене ноћном тамом. Поље се отворило, пропустивши машине, и затворило, блештећи плавим сјајем. На задњем седишту трећега, одмах поред подножја крстарице, у комбинезону, без шлема и заштитних стакала, само с малом маском кисеоничког апарата на устима, седео је Рохан, обухватајући колена прекрштеним рукама, јер му је тако било угодније да гледа на скакутаву казаљку секундаре.

У левом горњем џепу комбинезона имао је четири ампуле ињекција, а у десном — пљоснато упресоване таблете хранљивог концентрата, а џепови надколеница били су му испуњени ситним инструментима: мерачем зрачења, малим магнетомером, компасом и микрофотограметричком картом терена, не већом од дописнице, коју је требало гледати помоћу јаке лупе. Опасан је био шестоструким намотајима најтањег пластичног ужета, а цела његова одећа практично је лишена свих металних делова. Жичану мрежу, сакривену у коси, уопште није осећао — сем ако не би намерно померио кожу на глави; није осећао ни присутност струје која је пролазила кроз њу, али је могао да контролише рад микропредајника ушивеног у оковратник, ако би на то место ставио прст: тај мали тврди цилиндар куцао је одмерено и тај пулс је могао да се осети додиром.

На истоку је стајао црвени појас и ветар је почињао да се буди, кварећи пешчане врхове дина. Ниски гребен кратера, који је представљао границу хоризонта, изгледао је као да се полако растапа у повећаном црвенилу. Рохан диже главу: морао је да буде лишен двостране везе с бродом, јер би предајник својим радом одмах одао његово присуство. Али у његовом уху је стајао пријемни апарат, не већи од коштице; „Непобедиви” је могао — бар привремено — да му шаље сигнале. Управо сада је апарат проговорио, и било је то готово као да се јавио унутрашњи глас у његовој глави.

„Пажња, Рохане. Овде Хорпах… апарати с прамца бележе пораст магнетне активности. Џипови су вероватно већ под облаком… шаљем сонду…”

Рохан погледа у небо које се разведравало. Није могао да види сам старт ракете која се пробила увис нагло, усправно, попут светлосног сигнала, вукући за собом танки прамен белога дима, запрашивши њиме врх брода и вртоглавом брзином отпловила у правцу северо-истока. Пролазили су минути. Већ је половина набрекиог штита старога сунца седела на бедемима кратера, као да га је опкорачила.