Станислав Лем - Непобедиви

„Дозивате га?”

„Да. Нема контакта.”

„Дајте му велико стоп.”

Техничари су се кретали поред пултова. Два, три, четири пута скупили су се праменови светлости под њиховим рукама.

„Не одговара, астрогаторе.”

„Зашто он не стартује?” не могаде да схвати Рохан. „Неће да призна пораз?” Хорпахе! Каква бесмислица! Померио се… Сад — сад ће издати наређење.

Али астрогатор се само повуче корак унатраг.

„Кронотосе!”

Кибернетичар приђе.

„Изволите.”

„Шта су му могли учинити?”

Рохану одмах паде у очи тај облик: Хорпах је рекао „они”, као да је одиста имао посла с разумним противником.

„Аутономне цеви су на криотронима”, рече Кронотос, а осећало се да ће оно што ће казати бити само нагађање. „Температура је порасла, изгубиле су натпроводност…”

„Ви то знате, докторе, или само нагађате?” упита астрогатор.

Био је то чудан разговор, јер су сви гледали пред себе у екран на коме је „Киклоп”, који се сада видео већ без посредства сонде, јурио равномерно, а ипак не сасвим поуздано, јер је повремено скретао с правца, као да још није одлучио куда се, у ствари, упутио. Неколико пута узастопце гађао је сада већ непотребну телесонду, док је није погодио. Видели су је како пада попут блештавог флера.

„Једино што могу да замислим јесте резонанца”, рече, након краћег колебања, кибернетичар. „Ако се њихово поље покрило са самобудном тенденцијом мозга…”

„А поље сила?”

„Поље сила не екранизује магнетно поље.”

„Штета”, примети сухо астрогатор.

Напетост је полако попуштала, јер је постало јасно да „Киклоп” не иде према матичном броду. Раздаљина између њих, минут раније најмања, поче да се повећава. Отргавши се контроли људи машина је изишла у пространство северне пустиње.

„Главни инжењер ме заступа овде”, рече Хорпах, „а вас, господо, молим да изволите са мном доле.”

Рохана је пробудила хладноћа. Полуприсебан, грчио се под ћебетом, заривајући лице у постељу. Покушавао је да заклони лице рукама, али га је захватала све већа хладноћа. Знао је да мора да се пробуди, али још је одлагао тај тренутак ни сам не знајући зашто. Одједном је сео на лежај, у потпуном мраку. Ледена струја удари му право у лице. Скочи пипајући и тихо псујући поче да тражи аклиматизатор. Било је страшно загушљиво када је легао на спавање, да је дугме окренуо на максимално хлађење.

Ваздух мале кабине полако се загревао, али он, у полуседећем положају под ћебетом, није више могао да заспи. Погледао је на светлећи бројчаник ручног сата — било је три часа побродском времену. Опет само три часа спавања, помисли љутито. Још му је било хладно. Саветовање је трајало дуго, разишли су се око поноћи. Толико причања у ветар, помислио је. Сада, у овом мраку, дао би не знам шта само да се поново нађе у Бази, и да ништа не зна о овој проклетој Регис III, о њеном мртвом и мртвачки промућурном кошмару. Већина стратега саветовала је да се изиђе на орбиту, само су главни инжењер и главни физичар од почетка стали на Хорпахово становиште да треба остати онолико дуго колико буде могуће. Изглед да се пронађу четири нестала човека из Регнарове групе износила је можда један наспрам сто хиљада, можда још и мање. Ако нису погинули раније, онда их је само знатна удаљеност од места борбе могла спасти од атомског пакла. Рохан би много дао када би могао да дозна да ли астрогатор није хтео да стартује једино због њих — или су у томе можда играли улогу и други неки обзири. Другачије је све изгледало овде, а другачије би изгледало изложено сувопарним речима извештаја, на мирној светлости Базе, где би требало казати да је изгубљена половина борбених машина, да је изгубљено главно оружје — „Киклоп”, снабдевен бацачем антиматерије, који је од сада имао да представља допунску опасност за сваки брод који се спусти на планету, да је изгубио шесторицу људи, а да је половина осталих хоспитализована, што значи да су неспособни за лет можда за више година, а можда и заувек. А пошто су изгубљени људи и машине и најбоља опрема, побегло се — јер шта би друго био сад повратак, ако не најобичније бекство — испред микроскопских кристалића, творевина мале пустињске планете, мртвих остатака лиранске цивилизације, која је давно престигла земаљску цивилизацију! А да ли је Хорпах био човек који би имао такве обзире? Може бити да ни сам није начисто због чега не стартује? Можда је рачунао на нешто? Али на шта?

Свакако — биолози су смислили начин да се мртви инсекти победе њиховим сопственим оружјем. Самим тим што је та врста еволуирала, расуђивали су, могла би да се узме у руке даља њена еволуција. Треба најпре унети у знатан број ухваћених примерака мутацију, наследне промене одређеног типа које ће током размножавања бити пренете у наредна покољења и учинити нешкодљивом целу ту кристалну расу. Морала би то да буде промена сасвим нарочита, од које би имали непосредне користи и која би истовремено проузроковала да та нова врста, тај огранак, стекне некакву Ахилову пету, слабу тачку у коју би се ударило. Али баш је то било типично учењачко нагваждање: нису имали појма каква би то требало да буде мутација, каква промена, како је спровести, како ухватити велику количину тих проклетих кристалића, не упуштајући се у наредну битку у којој би, у ствари, могли да доживе пораз још гори од јучерашњег. А када би све то и успели, колико би дуго требало чекати на ефекте те даље еволуције? Свакако не дан и не недељу дана. Према томе, требало би да се врте око Региса као на вртешци годину, две, можда и пуних десет година?! Све то заједно није имало никаквог смисла. Рохан је осећао да је претерао с аклиматизатором: сада је поново било претопло. Устао је, збацио ћебе, умио се, брзо се обукао и изишао.