Станислав Лем - Непобедиви

Рохан запази крајичком ока како астрогатор већ отвара уста да би упитао главног инжењера, који је стајао поред њега, хоће ли поље издржати — али не проговори. Није стигао.

Црни вир, стране кланца, жбуње, све то се изгуби у једном делићу секунда. Призор је био такав као да се на дну стеновите пукотине отворио вулкан који је ригао ватру. Стуб дима и узавреле лаве, стеновитих отпадака, најзад — велики издужен облак, обавијен веловима паре, поче да расте све више и више у висину, док пара, која је свакако потицала из воде узаврелог потока, не допре на висину од пола километра, где је једрио телевизијски предајник. „Киклоп” је ставио у погон бацач антиматерије.

Нико од окупљених у кабини не покрете се нити се одазва речју, али нико такође није могао да се уздржи од осећања осветољубиве сатисфакције: то што је оно било неразумно, није умањивало његову јачину. Могло се мислити да је облак најзад наишао на достојног противника. Све везе с „Киклопом” прекинуле су се у тренутку напада и отада су људи видели само оно што су им из размака од седамдесет километара уздрхтале атмосфере предавали ултракратки таласи летеће сонде. О боју који се повео у затвореном кланцу сазнаше такође људи изван командне кабине. Онај део посаде, који је био заузет расклапањем алуминијумске бараке, напустио је посао. Северо-источни крај хоризонта се зацрвенео, као да је на тој страни требало да се роди друго сунце, јаче од онога што је стајало на врху неба, након чега тај блесак заклони стуб дима, који се дизао попут велике, тешке печурке.

Техничари који су пазили на деловање телесонде морадоше да је удаље од жаришта борбе и да је дигну четири километра више. Тек тада се отргла из сфере силовитих ваздушних струја, изазваних сталним експлозијама. Нису се више виделе стене које су затварале кланац, нису се виделе космате падине, па чак ни црни облак који је из њих излетео. Екрани су били испуњени ускипелим скутовима ватре и дима, оцртаним параболама усијаних отпадака; акустични сатови сонде предавали су непрестану, час слабију, час јачу грмљавину, као да је знатни део континента био захваћен замљотресом.

Зачуђавајуће је било то што се невиђена битка не завршава. После двадесетак секунди дно кланца и цела околина „Киклопа” морали су достићи температуру усијања, стене су се слагале, рушиле, и претварале у лаву и одиста се већ видео њен усијани поток скерлетне боје, како почиње да просеца пут ка излазу из кланца, неколико километара даље од средишта борбе. У једном трену Хорпах се запитао нису ли се закочили електронски бацачи, јер је било немогуће да је облак још настављао да напада непријатеља који га је тако разарао, али оно што се на екрану показало када се по новом наређењу сонда дигла још више, стижући до граница топосфере, доказало му је да се варао.

Сада је видно поље обухватало већ око четрдесет квадратних километара. На том терену, избразданом кланцима, отпочело је зачуђујуће кретање. У привидно успореном темпу, што је долазило искључиво од удаљености осматрачке тачке, са стеновитих падина, покривених тамним сливовима, из увала и пећина дизала су се све нова и нова клупка црних облака, пробијала се увис, спајала се и концентрисала у лету, усмерена ка средишту борбе, Током неколико минута могло је изгледати да ће тамне лавине, стално бацане у центар битке, придавити атомску ватру, да ће је згњечити и смрвити већ самом својом масом. Хорпах је знао колике су енергетске резерве наказе коју су створиле руке људске.

Стална, заглушљива грмљавина, која ни за часак није престајала, долазећи из звучника, испунила је кабину; истовремено пламенови високи три километра, просецали су телесину нападачког облака, и полако почињали да је заопшијавају, творећи од њега неку врсту ватреног вира; ваздух се у читавим плохама тресао и повијао од жеге, чији је центар почео равномерно да се помера.

„Киклоп” је из неразјашњивих разлога кренуо унатраг и, не прекидајући ни за тренутак борбу, полако се извукао до излаза из кланца. Може бити да је његов електрични мозак рачунао на могућност да атомске експлозије подсеку стеновите падине кланца, које би се свалиле на машину и, мада би она победнички изишла и из таквог притиска, да би то ипак могло да јој отежа слободу маневрисања. Углавном, видели су како је „Киклоп” борећи се, настојао да се пробије на шири простор и више се у ускипелим вртлозима није разазнавало шта је ватра „Киклопових” бацача, шта дим пожара, шта су остаци облака, а шта смеса смрвљених стеновитих врхова.