Станислав Лем - Непобедиви

Осим система који управља таквим покретима сваки црни кристалић имао је у себи још један други спојени систем или, тачније, његов одломак, јер тај други као да је представљао део неке веће целине. Та виша целина, која је вероватно настајала тек када се споји огроман број елемената, била је прави погонски мотор деловања облака. Ту су ипак престајала саопштења учењака. Нису се оријентисали у погледу могућности пораста виших система: а сасвим је неразјашњен остао проблем њихове „интелигенције”. Кронотос је претпостављао да се тим већи број кристала спаја у једну целину, што је већи проблем на који наилазе и који треба да реше. Звучало је доста уверљиво, али ни кибернетичари, ни стручњаци за информације нису знали за неку сличну конструкцију, то јест за „произвољно растављиви мозак” који своје размере саображава према величини задатака.

Део творевина које је Рохан донео био је оштећен. Други су ипак показивали типичне реакције. Појединачно посматран кристалић је могао да полеће, да се диже готово непокретно, да пада, да се приближава извору импулса или да их избегава, а сем тога био је потпуно безопасан, није ослобађао чак ни када су га уништавали (а испитивачи су покушавали да их уништавају хемијским средствима, температуром, пољима сила и зрачењем) никакве врсте енергије и било га је могуће уништити као најслабију земаљску бубицу — с том разликом једино што кристално-метални оклоп није било могуће баш тако лако разбити. Међутим, спојени чак и у релативно мале агрегате, „кукци” су при излагању дејству магнетног поља почињали одмах да стварају своје поље, које је неутрализовало деловање првога; подгрејавани, настојали су да се ослободе топлине инфрацрвеним зрачењем. Огледи нису могли да иду даље, јер су учењаци располагали само шаком кристалића.

На астрогаторово питање одговорио је, у име „главних”, Кронотос. Учењаци су тражили времена за даља испитивања — а пре свега су желели да добију већу количини кристалића. Зато су предлагали да се у кланац пошаље експедиција која би, тражећи изгубљене, могла истовремено да достави барем неколико десетина хиљада псеудоинсеката.

Хорпах пристаде на то. Закључио је ипак да нема права да ризикује људске животе. Одлучио је да у кланац пошаље машину која дотле није учествовала ни у једној акцији. Било је то самоходно возило тешко осамдесет тона, са специјалном наменом, обично коришћено само у условима високе денатурације зрачења, огромних притиска и температура. Та машина, коју су сви, мада незванично, звали „Киклоп”, налазила се на самом дну крстарице, наглухо учвршћена гредама товарног окна. У начелу није употребљавана на површини планете, а тачније речено, „Непобедиви” још никад није ни покренуо свог „Киклопа”. Ситуације које су захтевале такву крајност могле су се — у односу на целокупну летећу тонажу базе — набројати на прсте једне руке. Послати по нешто „Киклопа”, значило је на жаргону посаде исто што и препустити задатак самом ђаволу: за неки пораз „Киклопа” нико до сад још није чуо. Машину, извађену помоћу дизалица, поставише на свозницу, где се њоме почеше бавити техничари и програмери. Сем обичног система Дирака који стварају поље сила, поседовала је лоптасти бацач антиматерије, што значи да је могла да избацује антипротоне у било којем правцу или у свим правцима истовремено. Избацивач, уграђен у оклопни трбух машине, омогућавао је „Киклопу”, захваљујући интерференцији поља сила, да се дигне чак и на неколико метара изнад терена, те није зависио ни од тла, ни од некаквих точкова или гусеница. Спреда се отварала оклопна сурла, а испред насталог отвора помаљао се инхаустер — нека врста телескопске „руке”, која је могла да врши теренска бушења, да скупља с површине примерке минерала и да обавља друге послове. „Киклоп” је такође био снабдевен јаком радио-станицом, и телевизијским предајником, али и прилагођен за аутоматско дејство, захваљујући електронском мозгу који је њиме управљао. Техничари из оперативне групе инжењера Петерсена увели су у тај мозак одговарајуће припремљен програм: астрогатор је наиме рачунао с тим да ће унутар кланца изгубити везу с машином.

Програм је предвиђао тражење несталих људи, које је „Киклоп” требало да убаци у своју унутрашњост на тај начин што би најпре заклонио како њих, тако и себе, другом, у односу према својој — енергетском браном, и што би тек под њеним штитом отворио пролаз кроз унутрашње поље сила, које брани његов сопствени труп. Сем тога, машина је добила задатак да сакупи велику количину кристалића, и то од оних који је буду напали. Бацач антиматерије био би употребљен тек у крајњем случају, када би заштитном пољу сила претило да буде уништено — јер је анихилацијска реакција морала, силом ствари, да доведе до зрачних денатурација терена, што је могло да буде опасно за нестале људе, који су могли да се нађу недалеко од места сукоба.