Станислав Лем - Непобедиви

Све је ишло по овом плану и последња од четири машине са гусеничном траком управо је пролазила између камених стубова, када ваздух уздрма нарочити потрес — не звук, него потрес, као да се у близини срушила нека стена — четкасти зидови кланца се задимише, из њих се диже црни облак и с невероватном брзином се сручи на колону.

Рохан, који је одлучио да испред своје амфибије пропусти велике транспортере, стајао је у том тренутку, чекајући на пролаз последњег; одједном је угледао како црна ерупција избија из падина кланца и огромни блесак напред, где је предњи енергобот који се већ налазио иза каменог теснаца укључио поље у коме су горела клупка облака који је нападао, али већи део облака прешао је изнад пламена и сручио се на све машине одједном. Рохан викну Јаргу да одмах укључи задњи енергобот и да споји своје поље с пољем предњег енергобота, јер у тој ситуацији опасност од камене бујице више није имала значаја. Јарг покуша да то учини, али поље се није дало укључити. Вероватно су — као што је касније приметио главни техничар — клистрони апаратуре били прегрејани. Да их је техничар задржао под напоном још који секунд, поље би се несумњиво укључило, али Јарг је изгубио главу и уместо да понови покушај, скочио је из машине. Рохан га зграби за комбинезон, али, захваћен безумним страхом, Јарг му се оте и поче да бежи низ кланац. Рохан сам прискочи апаратури, али већ беше касно.

Људи изненађени у транспортерима почеше да искачу из њих и да беже на све стране, готово невидљиви кроз густе колутове ускомешаног облака. Тај призор је био толико невероватан да Рохан и не покуша да било шта предузме. (Било је то, уосталом, немогуће, јер би укључивањем поља уништио своје другове, који су покушавали чак и да се успентрају уз падине, као да су тражили заштиту у металном честару.) Стајао је сада пасивно у напуштеној машини и чекао да и њега снађе иста судбина. Иза његових леђа је Тернер, до пола помоливши се из своје стрељачке кабине, стрељао из компресионих ласера увис, али та ватра није имала значаја, јер се већи део облака налазио већ превише близу. Од осталог дела колоне Рохана није раздвајало више од шездесет метара. На том простору су се бацали и ваљали по земљи, као захваћени црним пламеном, несрећни људи, сигурно вичући, али њихов крик, као ни све остале гласове, заједно с хучањем предњег енергобота на чијем су се енергетском заклону стално спаљивале миријаде напасника, није могао да чује, јер су се губили у потмулом тутњању облика.

Рохан је остао да стоји, допола помољен из своје амфибије, чак и не покушавајући да се у њој сакрије, не из очајничке храбрости, како је понављао касније, него просто зато што му то — као нити било шта друго — уопште није пало на памет.

Та слика коју није могао да заборави — људи под црном лавином — нагло се на невероватан начин променила. Нападнути су престали да се ваљају по камењу, да беже, да се увлаче у жбунасти честар. Полако су седали или застајали, а облак, поделивши се у низ точира, формира над сваким као некакав локални вртлог, једним додиром заокружи његово тело или главу, након чега се ускомешано удаљи, хучећи све више између падина кланаца, просто заклонивши светлост вечерњег неба, а затим, уз све слабије брујање увуче се у стење, спусти се у црну џунглу и нестаде, тако да су само ситне црне тачкице које су овде-онде лежале међу обезвлађеним људима сведочиле о реалности онога што се малочас догодило.

И даље не верујући да је остао читав, и не схватајући чему има то да припише, Рохан очима потражи Тернера. Али стрељачка купола је стајала празна; боцман мора да је искочио из ње, али не зна се када; угледао га је како лежи мало даље, с ласерима чије је кундаке још стезао на грудима, гледајући пред себе непомичним очима.

Рохан изиђе из кола и поче да трчи од једног човека до другог. Нису га препознавали. Ниједан му се не одазва. Већина је изгледала спокојно. Лежали су на камењу или седели, а њих двојица или четворица устадоше и пришавши машинама почеше да опипавају њихове бокове лаганим, неспретним покретима слепаца.

Рохан угледа како изврсни радариста, Јаргов пријатељ, Жанли, попут дивљака који први пут у животу гледа машину, полуотворених уста покушава да помери дршку, којом се отвара улаз у транспортер.

У следећем трену Рохан схвати шта је означавала округла бушотина испаљена у једну од преграда „Кондорове” кормиларске кабине, јер када је, клекнувши, ухватио за рамена доктора Балмина и свом снагом га очајнички продрмусао, у нади да ће га на тај начин отрезнити, изнад главе гласно му шикну љубичасти пламен. То је један од људи што су седели мало даље, извадивши из футроле свој Вејров бацач, нехотице притиснуо обарач. Рохан викну на њега, али човек се на то и не осврте. Може бити да му се блесак допао, као ватромет малом детету, јер поче да пуца, празнећи атомски магацин, да ваздух зацврча од јаре и Рохан, павши на земљу, мораде да се увуче међу камење. У том тренутку се разлеже гласан топот ногу и иза завијутка дотрча, сав задихан и ознојена лица, Јарг. Трчао је право на лудака који се играо бацачем пламена. „Стој! Лези! Лези!” крикну Рохан колико га грло носи, али пре но што се Јарг разабра и застаде, пражњење га ужасно погоди у лево раме, тако да Рохан угледа његово лице кад му је цело одваљено плеће летело кроз ваздух, а из страшне ране му бризнула крв. Овај што је пуцао као да то није ни приметио, а Јарг, погледавши у неизмерном чудењу најпре окрвављени батрљак, а затим откринуту руку, заврте се и паде.