Станислав Лем - Непобедиви

„А откуда су знали како да нападну летелице? С летелицама се до сад нису сретали…”

„То не можемо да знамо, колега. Борили су се, као што сам већ говорио, на два фронта. Са становницима Региса — живим и мртвим, то јест са другим аутоматима. Ти аутомати су, силом прилика, морали употребљавати различите врсте енергије у циљу одбране и напада…”

„А ако међу њима није било летећих…”

„Погађам до чега је доктору стало…” примети заменик главног кибернетичара Саурахан.

„Ти велику аутомати, макроаутомати, одржавали су међусобну комуникацију у циљу кооперације, и најлакше их је било уништити путем изолације, раздвајања, за шта је најбољи начин био блокирање комуникаћије…”

„Није у томе ствар”, одговори Кронотос, „да ли се поједини облици понашања „облака” могу објаснити без позивања на хипотезу интелигенције, пошто нас не обавезује Окамова оштрица. Није наш задатак, барем у овом тренутку, да стварамо хипотезу која ће најекономичнијим средствима разјаснити све, него такву хипотезу која ће омогућити најпоузданије деловање. Зато пре треба признати да је „облак” можда обдарен интелигенцијом, јер ће то бити далеко смотреније. У том случају ћемо поступати опрезније. Када бисмо одмах прихватили Лаудино гледиште да облак не поседује разум, а он га у стварности ипак има, лако бисмо такву грешку могли скупо да платимо… Говорим то не као теоретичар, него пре свега као стратег.”

„Не знам кога хоћеш да победиш — облак или мене”, мирно одговори Лауда. „Ја нисам за напуштање опрезности, али облак нема интелигенције другога типа но што је има инсекат, што значи, не толико појединачни инсекат, колико, рецимо, један мравињак. Јер када би било другачије, већ одавно не бисмо били међу живима…”

„Докажи то.”

„Нисмо за облак били први противник типа хомо, пошто је већ имао посла с њим: подсећам да је пре нас био овде „Кондор”. И ето, да би се пробиле у простор нашег поља сила било би довољно да се те микроскопске „мушице” увуку у песак. Поље досеже само до његове површине. Оне су знале за „Кондорово” поље сила, те су дакле могле да науче тај начин нападања. Међутим, ништа слично нису учиниле. Или је, према томе, „облак” будала, или делује инстинктивно…”

Кронотос не хте да се покори, али ту се умеша Хорпах с предлогом да се даљи део дискусије одложи. Замоли да се изнесу конкретни предлози, који би произилазили из онога што је с великом вероватноћом утврђено. Нигрен упита не би ли се људи могли екранизовати тиме што би им се на главе ставили метални шлемови, који онемогућавају деловање магнетног поља. Физичари ипак додоше до закључка да то не би много вредело, пошто веома јако поље ствара у металу струјне вртлоге, који загревају шлем до високе температуре. Кад почне да прљи, неће бити друге, него да га човек скине с главе, а последице су познате.

Била је већ ноћ. Хорпах је у једном крају дворане разговарао с Лаудом и лекарима; посебно су се окупили кибернетичари.

„Ипак је необично то што бића с вишом интелигенцијом, они макроаутомати, нису победили”, рече неко. „Био би то изузетак који потврђује правило да еволуција иде у правцу компликације усавршавања хомеостазе… питања информације, њеног искоришћавања…”

„Ти аутомати нису имали изгледа баш зато што су већ на самом почетку били тако високо развијени и компликовани” одговори Саурахан. „Схвати, били су високо специјализовани за сарадњу са својим конструкторима, Лиранима, а када је Лирана понестало, остали су као осакаћени, лишени вођства. Међутим, они облици од којих су настале данашње „мушице” (не тврдим уопште да су оне већ тада постојале, сматрам то чак искљученим, морале су настати далеко касније), ти облици су били релативно примитивни и због тога су имали пред собом много путева за развој.”

„Можда је постојао чак и далекосежнији чинилац”, добаци доктор Сакс, који им се прикључио, „имамо посла с механизмима, а механизми никад не показују тенденцију да се самопоправљају, као живе животиње, живо ткиво које се само обнавља после озледе. Макроаутомат, ако би чак и могао да поправи други, мора у том циљу да поседује оруђа, цео машински парк. Било је, значи, довољно одсећи их од тих алата, па да ослепе. Тада су постали готово беспомоћан плен летећих створова, који су били далеко мање подложни оштећењима…”

„То је невероватно занимљиво”, рече одједном Саурахан. „Из тога произилази да аутомате треба градити сасвим другачије но што ми чинимо, како би били одиста универзални: треба полазити од малих елементарних циглица, од псеудоћелија које могу међусобно да се замењују…”