Станислав Лем - Непобедиви

„Та чекајте. Није важна фантастичност, али у еволуцији, у еволуционој игри увек добија биће с развијенијим нервним системом, зар не? У том случају уместо нервног био је, рецимо, некакав електрични, али принцип остаје исти.”

„То је истина, астрогаторе, али само када су у питању једнородни организми, настали на планети на природни начин, а не они који стигну из других звезданих система.”

„Не разумем.”

„Напросто, биохемијски услови функционисања бића на ЗемИји јесу и увек су били готово исти. Алге, амебе, биљке, животиње ниже и више изграђени су од ћелија готово идентичних, имају готово исту размену материје — беланчевинасту — па према таквом једнаком старту, чинилац који их разликује постаје онај о коме сте говорили. Није то чинилац једини, али у сваком случају је један од најважнијих. Овде је, међутим, било другачије. Најразвијенији од механизама који су се спустили на Регис црпли су енергију из властитих радиоактивних залиха, али простији уређаји, некакви мали ремонтни системи, претпоставимо, могли су да имају батерије које су се пуниле сунчаном енергијом. Били би тада необично привилегованији у односу према првима.”

„Али ови виши могли су баш њих да експлоатишу, да им одузму сунчане батерије… а уосталом, куда води овај спор? Можда не вреди дискутовати о овоме, Лауда?”

„Не, то је битна ствар, астрогаторе, то је веома важна тачка, јер је по моме мишљењу овде дошло до мртве еволуције веома специфичног карактера, започете у изузетним условима, које је створио стицај околности. Укратко речено, видим то овако: у овој еволуцији победила су устројства, прво, која имају способност најуспешнијег минијатурисања, а друго, устројства везана за земљу. Она прва дала су почетак такозваним црним облацима. Ја лично мислим да су то веома мали псеудоинсекти који могу да се сједињују у случају потребе, у некаквом заједничком интересу, у велике доминирајуће системе. Баш у виду облака. Тим путем је пошла еволуција покретних механизама. Они пак са сталним боравком започели су ону чудну врсту металне вегетације, коју представљају рушевине такозваних градова…”

„Значи, по вашем мишљењу то нису градови?”

„Наравно да нису. То су једино велике скупине неномадских механизама, мртвих творевина, способних да се размножавају и да црпу сунчану енергију помоћу својеврсних органа… А ти органи су, како ми се чини, оне троугласте плочице…”

„Значи, ви сматрате да тај „град” и даље вегетира?”

„Не. Имам утисак да је због неког узрока, нама непознатог, тај „град”, у ствари, та „метална шума” изгубила битку за живот и сад представља једино остатке који рђају. Преостала је само једна форма: покретних структура које су овладале свим копнима планете.”

„Зашто?”

„Не знам. Подуватао сам се разних израчунавања. Може бити да се током последњих три милиона година сунце Региса III хладило брже него раније, тако да они велики, „настањени” организми нису из њега могли више да црпу довољне количине енергије. Али то су само магловита нагађања.”

„Рецимо да је тако као што говорите. Да ли претпостављате да ти „облаци” имају какав диспозициони центар, на површини или у подземљу планете?”

„Мислим да ништа такво не постоји. Можда ти микроорганизми сами постају такав центар, некакав „мртви мозак” када се спајају на одређени начин. Раздвајање може за њих да буде корисно. Представљају слободне ројеве, могу захваљујући томе да стално пребивају под сунцем, или да иду за бурним облацима, јер није искључено да црпу енергију из атмосферских пражњења. Али у тренутку опасности или — шире — наглих промена које запрете њиховом постојању, сједињују се…”

„Нешто мора ипак да ослободи ту реакцију међусобног сједињавања, уосталом, где се за време „ројења” налази невероватно компликовано памћење о целом систему? Јер електрични мозак је „мудрији” од свих својих елемената, Лауда. Како би онда ти елементи могли, пошто га раставе, сами да ускоче на права места; најпре би морао да настане план целог мозга…”

„Није баш неопходно. Било би довољно да сваки елеменат чува памћење о томе с каквим се другим елементима непосредно спајао. Рецимо, елеменат број један има да се сретне одређеним површинама са шест осталих; сваки од њих „зна” само то о себи. На тај начин количина информације која се налази у поједином елементу може да буде врло незнатна, али ван ње је потребан само некакав изазивач, некакав сигнал типа „пажња! опасност”, на који сви улазе у потребне конфигурације и у тренутку настаје „мозак”. Али то је само примитивна схема, астрогаторе. Претпостављам да је ствар далеко сложенија, макар и због тога што такви елементи сигурно доста често подлежу уништењу, што ипак не може да се одрази на деловање целине…”