Станислав Лем - Непобедиви

Чак се није ни зачудио због тога. Изгледало је као да није више способан да се било чему чуди. Сажето је поднео Хорпаху извештај о свему што се догодило.

„Којих људи нема?” хтеде да зна астрогатор.

„Самог Регнара, Бенигсена, Коротке и Мида. Шта је с летелицама?” упита са своје стране Рохан.

„Немам никаквих вести.”

„А облак?”

„Јутрос сам послао тројну патролу. Вратила се пре један сат. Нема тамо ни трага од облака.”

„Ничег? Уопште ничег?”

„Ничег.”

„Ни летелица?”

„Ничег.”

Доктор Лауда покуца на врата астрогаторове кабине. Кад уђе, угледа астрогатора како нешто бележи на фотограмометричкој карти.

„Изволите?” не дижући главу рече Хорпах.

„Хтео сам нешто да вам кажем.”

„Је ли хитно? За петнаест минута стартујемо.”

„Не знам. Чини ми се да почињемо да схватамо шта се овде дешава…” рече Лауда.

Астрогатор одложи шестаре. Очи им се сретоше. Биолог није био ништа млађи од команданта. Било је чудно што су га уопште пуштали да лети. Очевидно му је много било до тога стало. Више је личио на старог механичара, него на учењака.

„Тако вам се чини, докторе? Слушам вас.”

„У океану има живота”, рече биолог. „У океану има, а на копну га нема.”

„Зашто? На копну је такође било живота, Балмин је пронашао трагове.”

„Јесте, али они су стари више од пет милиона година. После тога је све што је живело на копну — уништено. Ово што ћу казати звучи фантастично, астрогаторе, и у ствари немам за то никаквих доказа, али… тако је. Молим вас да прихватите да је некада, управо пре више милиона година, слетела овамо ракета из другог система. Можда из региона Нове.”

Говорио је сада брже, али мирно.

„Знамо да су пре ерупције џете Лире шесту планету система насељавала разумна бића. Имала су високо развијену цивилизацију технолошког типа. Претпоставимо да се овде спустио извиђачки брод Лирана и да је дошло до катастрофе. Или до другог неког несрећног случаја у коме је погинула цела посада. Рецимо, некаква експлозија у реактору, ланчана реакција… довољно, да олупина која је пала на Регис није на палуби имала више ниједног живог бића. Преживели су само… аутомати. Лирани вероватно такође нису били човеколики. Дакле, ти аутомати су преживели и спустили брод. Били су то изванредно специјализовани хомеостатички механизми, способни да истрају чак и у најтежим условима. Нису над собом имали никога више ко би им издавао наређења. Онај њихов део који је у развојном погледу био најсличнији Лиранима можда се трудио да брод поправи, иако у насталој ситуацији то није имало значаја. Али знате како је. Робот поправљач поправљаће оно што му је одређено без обзира на то да ли то неком служи или не. Потом су превагу однели други аутомати. Постали су независни од првих. Може бити да је месна фауна покушала да их нападне. Ту су постојали гуштерасти — гмазови, било је, значи, и грабљиваца, а грабљиве животиње извесног типа нападају све што се креће. Аутомати су започели с њима борбу и уништили их. За ту борбу морали су да се прилагоде. Преобразили су се тако да би се што боље прилагодили условима који су владали на планети. Кључно питање било је, по мом мишљењу, то што су ови аутомати поседовали способност да производе друге, зависно од потреба. Дакле, рецимо, за савладавање летећих гуштера били су потребни летећи механизми. Никаквих конкретних појединости, дабоме, немам. Говорим онако како бих сличну ситуацију замислио у условима природне еволуције. Можда овде није било летећих гуштера, можда су постојали подземни, кртични гмазови. Не знам. Углавном, током времена они механизми који су постојали на копну савршено су се прилагодили условима — и успешно су победили све облике животињског света на планети. Биљног такође.”

„Биљног такође? Како то објашњавате?”

„Нисам баш сигуран. Могао бих да изнесем чак и неколико различитих хипотеза, али више волим да то не чиним. Уосталом, још нисам казао оно најважније. Током свог битисања на планети потоњи механизми, после многих стотина покољења, престали су да буду слични онима који су их првобитно створили, то значи — производима лиранске цивилизације. Схватате? То значи да је започела мртва еволуција. Еволуција механичких уређаја. Шта је првенствено начело хомеостата? Истрајати у условима који се мењају, чак и у најнепријатељскијим, најтежим. Даљим формама те еволуције металних система који имају моћ самосталне организације главна опасност није уопште претила од животиња или биља са домаће планете. Морали су да освоје изворе енергије и материјала од којих би могли да производе резервне делове и организме потомке. Развили су дакле неку врсту рударства, у потрази за рудама метала. Првобитни њихови потомци, они што су овамо стигли на оном хипотетичном, броду, били су без сумње покретани нуклеарном енергијом. Али на Регису нема уопште радиоактивних елемената. Дакле, извор енергије био је за њих затворен. Морали су да траже други. Морало је да дође до оштре енергетске кризе, и мислим да је тада дошло до узајамне борбе тих уређаја. Напросто, до борбе за опстанак, за живот. А на њој се заснива еволуција. На селекцији. Уређаји који су у интелектуалном погледу стајали високо, али неспособни да истрају, рецимо због својих размера, који су захтевали знатне количине енергије, нису могли да издрже у конкуренцији с уређајима у том погледу неразвијенијим, али који су ипак били економичнији и енергетски уноснији…”