Станислав Лем - Непобедиви

„То није тако ново”, осмехну се Сакс, „јер баш еволуција живих форми поступа на тај начин, и то није случајно… Зато и ово што се „облак” састоји из таквих замењивих елемената сигурно није случајност… То је ствар материјала: оштећени макроаутомат захтева делове које може да произведе само развијена индустрија, док систем сложен од неколико кристалића или термистора или других простих елемената може да подлегне уништењу и да му то не донесе никакве штете, јер га одмах замењује један од милијарде сличних.”

Видећи да не може од њих много очекивати, Хорпах напусти окупљене, који његов одлазак готово и не запазише, утонули у дискусију. Хорпах се упути у командну кабину да обавести Роханову екипу о хипотези „мртве еволуције”. Био је већ мрак када је „Непобедиви” успоставио контакт са суперкоптером који се налазио у кратеру. Путем микрофона се огласио Гарб.

„Имам овде само седморицу”, рече, „од тога два лекара поред оних несрећника. Остали сад спавају, сем телеграфисте који седи уз мене. Да… имамо пуну заштиту поља сила. Али Рохан се још није вратио.”

„Још се није вратио?! А кад је отпутовао?”

„Око шест по подне. Узео је шест машина и све остале људе… договорили смо се да ће се вратити након сунчева заласка. Сунце је зашло пре десет минута.”

„Имате ли с њим радио-везу?”

„Изгубио сам је пре један сат.”

„Гарб! Зашто ме нисте одмах обавестили?”

„Зато што је Рохан рекао да ће се веза за неко време прекинути, зато што се они спуштају у један од оних дубоких кланаца, знате. Падине тих кланаца су обрасле оном металном гадошћу која ствара такве одразе да практично нема говора о хватању сигнала…”

„Молим вас да ме обавестите одмах чим се Рохан врати… Одговараће ми за то… на тај начин брзо можемо да изгубимо све људе…”

Астрогатор је још говорио, када га прекину Гарбов усклик:

„Наилазе, астрогаторе! Видим светла, пењу се уз падину, то је Рохан… један — два — не, само једна машина… одмах ћу сазнати све…”

„Чекам.”

Видећи светла рефлектора која су се љуљала ниско над самом земљом, ударајући сваки час у табориште и поново нестајући у удубинама терена, Гарб дограби ракетни пиштољ који је лежао мало даље и испали увис две ракете. Ефекат је био изврстан — сви који су спавали скочише на ноге, а машина описа лук, телеграфиста који је спавао у централи отвори пролаз на заштитном појасу сила, и кроз пролаз, обележен плавим рефлекторима, утутња гусеничар покривен прашином, заставши пред пешчаним наносом на коме је стајао суперкоптер. На свој ужас Гарб у приспелој машини препознаде малу троседу извиђачку амфибију, радио-кола. Заједно с осталима, кроз снопове рефлекторске светлости, журно управљене на ту страну, похитао је у сусрет машини. Пре но што се честито зауставила, из ње је искочио човек у поцепаном комбинезону, с лицем тако умазаним блатом и крвљу, да га не препознаше док се овај не одазва.

„Гарб!” јаукну, хватајући учењака за рамена, и ноге се подсекоше под њим. Прискочише и остали, прихватише га вичући:

„Шта се десило?! Где су остали?…”

„Нема — осталих… никога…” прошапта Рохан и клону им на рукама онесвешћен.

Око поноћи лекари успеше да га врате к свести. Лежећи под алуминијумским заклоном бараке, у кисеоничкој комори, испричао је оно што је Гарб пола часа касније телеграфски пренео „Непобедивом”.

Колона коју је Рохан повео састојала се од два велика енергобота, четири теренска гусеничара и мале амфибије. У њој се налазио Рохан са шофером Јаргом и боцманом Тернером. Кретали су се у поретку одређеном правилником процедуре III степена. Као први ваљао се енергобот без људи, за њим је ишла Роханова извиђачка амфибија, даље — четири машине у којима су седела по два човека, а колону је затварао други енергобот; оба су штитила целу групу заклоном поља сила.

Рохан се одлучио да крене на овај поход пошто је још из кратера, помоћу „електричних паса” — олфактометријских мерача — успео да пронађе трагове четворице несталих људи из Регнарове групе. Било је очевидно да, ако их не нађу, сви изгубљени морају умрети од глади или жеђи, тумарајући по непролазном камењару беспомоћнији од мале деце. Прве километре прешли су уздајући се у податке које су показивали њихови апарати. На улазу у један од широких и на томе месту плитких кланаца, открише, око седам часова, утиснуте у муљу једног усахлог потока трагове ногу. Издвајала су се три трага, одлично сачувана у меком муљу, који се само незнатно сасушио у току дана; био је тамо и четврти траг, не сасвим јасан, јер га је вода била спрала, сливајући се у танкој струји кроз камење. Ти трагови, веома карактеристични, показивали су да су их оставиле тешко обувене ноге људи из Регнарове групе. Очевидно је било да су кренули у дубину кланца. Нешто даље тргови су се губили на камењу, али то, наравно, није поколебало Рохана, јер је видео да падине кланца постају при дну све стрмије. Тим самим је било невероватно да би бегунци, погођени амнезијом, били кадри уз њих да се попну. Рохан је рачунао на то да ће их пронаћи одмах на дну кланца, непровидног због многобројних и оштрих кривина. Након кратког договарања колона крену даље, док не стиже на место где је на обе падине расло чудновато, необично збијено, метално жбуње. Биле су то приземне творевине, четкасте, високе мање-више од једног до једног и по метра. Расле су из пукотина голе стене, пуних мрког муља. Најпре су се појавили појединачно, а затим су прешли у густ честар, који је четкастим, рђастим слојем покривао обе стране кланца готово до самог дна; између њих се цедила, скривена под великим каменим блоковима, танка водена нит.