Станислав Лем - Непобедиви

Трагови несталих увукли су Роханову групу у кланац. Било је ван сумње да ће ови људи тамо погинути, чак и ако их мртви становници Региса оставе на миру. Требало је зато да се претражи околина, јер су они несрећници, лишени способности разумног поступања, могли да рачунају искључиво на помоћ „Непобедивог”.

Једино што се дало утврдити са извесном приближношћу био је радијус тражења, јер се ови изгубљени у области пећина и кланаца нису могли удаљити од кратера даље од неколико десетина километара. Кисеоника у апаратима имали су још релативно мало, али су лекари ипак тврдили да удисање планетске атмосфере сигурно не прети смрћу, а у стању у коме су се налазили ти људи, ошамућеност због метана раствореног у крви није, наравно, могло да има већег значаја.

Терен тражења није био превише простран, али је био изузетно тежак и неприступачан. Прочешљавање свих кутака, пукотина, крипти и пећина могло је чак и у погодним условима да потраје недељама. Испод стена кривудавих кланаца и долина, везујући се с њима само овде-онде, крио се други систем подземних ходника и пећина, које је излокала вода. Било је сасвим могуће да изгубљени пребивају негде у једном од таквих скровишта, а сем тога, није се могло рачунати чак ни на могућност да ће бити пронађени на једном месту. Лишени памћења били су беспомоћнији него деца, јер би се деца барем држала заједно. Уза све то, крај је представљао станиште црних облака. Снажно наоружање „Непобедивог” и његова техничка средства нису у тражењима могли много да се користе. Најпоузданија одбрана, поље сила, уопште се није могла применити у ходницима планетарног подземља. Тако је, дакле, остајала алтернатива неодложног повратка, који би значио и изрицање смртне казне изгубљенима, или приступања ризичним тражењима. Реалне изгледе давала су она само за неколико најближих дана, до седмице. Хорпах је знао да би тражења дужа од ових могла помоћи да се пронађу њихови остаци, али не и они сами.

Следећег дана ујутро астрогатор позва специјалисте, изнесе им положај и изјави да рачуна на њихову помоћ. Имали су на располагању прегршт „металних инсеката”, које је донео у џепу своје блузе Рохан. Готово цео дан и ноћ посвећен је њиховом испитивању. Хорпах је хтео да зна постоји ли реалан изглед за радикално уништење тих творевина. Вратило се такође питање, шта је спасло Јарга и Рохана од напада „облака”.

„Заробљеници” су за време саветовања заузимали почасно место, у затвореној стакленој посуди на средини стола. Било их је једва двадесетак комада, јер су остали уништени током истраживања. Ове творевине, с прецизном тројном симетријом, подсећале су својим обликом на слово Y, са три шиљата крака који су се спајали у централном задебљању, на светлости која пада одозго, биле су црне као угаљ, а у одраженој су опализовале модро и зејтинасто, слично као и задаци неких земаљских инсеката с опнама створеним од врло ситних површина, попут розетастог шлифа брилијанта, смештале су у својим унутрашњостима микроскопску, а увек исту конструкцију. Њени елементи, неколико стотина пута ситнији од зрна песка, представљали су неку врсту аутономног нервног система, у коме су се дали издвојити системи међусобно делимично независни.

Мањи део, који је заузимао унутрашњост кракова слова Y, представљао је систем управљања покретима „инсекта”, који је у микрокристалној структури кракова имао неку врсту универзалног акумулатора и истовремено трансформатора енергије. Зависно од тога на који су начин микрокристали били притискивани, они су стварали или електрично, или магнетно, или наизменично поље сила, које је могло да загрева до релативно високе температуре централни део; тада је нагомилана топлина једносмерно зрачила ван. На тај начин изазвано кретање ваздуха, нешто слично потиску, омогућавао је да се телашце диже у произвољном правцу. Поједини кристалићи нису толико летели, колико полетали, и нису били, бар за време лабораторијских огледа, способни за прецизно управљање својим летом. Међутим при додиру крајева кракова са другима, творили су агрегате с тим већим аеродинамичним способностима, што је већи био број кристалића.

Сваки се кристалић спајао са по три друга; сем тога могао је крајем крака да се споји и с централним делом другога, што је омогућавало многослојну грађевину скупова који су на тај начин расли. Спој није морао да потиче захваљујући додиру, јер је било довољно приближавање кракова, па да створено магнетно поље одржава целу творевину у равнотежи. При одређеном мноштву „инсеката” агрегат је почињао да исказује многобројне правилности, могао је, зависно од „дражења” спољним импулсима, да мења правац кретања, облик, учесталост импулса који су пулсирали у њему. При извесној промени знакови поља су се окретала и уместо да се привлаче, метални кристалићи су прелазили у стање „индивидуалног расула”.