Станислав Лем - Непобедиви

Хорпах рече да се искључе звучници који су дотад испуњавали командну кабину заглушујућом грмљавином и упита Јазона шта ће се десити када температура унутар „Киклопа” прекорачи границу издржљивости електромозга.

Учењак се није ни за тренутак колебао.

„Бацач ће бити искључен.”

„А поље сила?”

„Поље неће.”

Ватрена битка пренела се већ на равницу, пред улаз у кланац. Мастиљасти океан је кључао, димио се, ковитлао се и у пакленим скоковима сурвавао се у ватрени точир.

„То ће ваљда већ одмах…” рече Кронотос у тишини занемеле, грозоморно усковитлане слике на екранима. Прође још један минут. Одједном блесак ватреног точира нагло ослаби. Облак га прекри.

„Шездесет километара од нас”, одговори техничар на Хорпахово питање. Астрогатор нареди узбуну. Сви људи позвани су на своја места. „Непобедиви” је увукао свозницу, особни лифт и затворио све затвараче. На екрану се појавио нови блесак. Ватрени точир се вратио. Овога пута облак га није нападао; само су његови остаци, захваћени ватром, разастрли свој сјај, а цела његова главнина почела се повлачити у правцу области кланаца, увлачећи се у њихов сплет пун сенки, а пред очима гледалаца указа се „Киклоп”, на изглед цео. Ваљао се стално унатраг, врло полако, сипајући и даље непрекидну ватру по околини — камењу, песку, динама.

„Зашто не искључи бацач?!” повика неко. Као да је чула те речи, машина угаси пламен избациваних пражњења, окрену се и с повећаном брзином појури низ пустињу. Летећа сонда пратила ју је с висине; у једном тренутку угледаше нешто попут ватрене нити, која је летела невероватном брзином право у њихова лица и пре но што схватише да је то бацач „Киклопа” испалио у сонду, а да је оно што виде прамен ваздушних честица, анихилираних на путу хица — нехотице се тргоше, стресавши се као да су се уплашили да ће се пражњење отргнути с екрана и да ће експлодирати унутар кабине. Одмах потом слика се изгуби и платно се испуни празном светлошћу.

„Смрскао сонду!” викну техничар за командним пултом. „Господине астрогаторе!”

Хорпах нареди да се избаци друга сонда; „Киклоп” је био већ тако близу „Непобедивог”, да га угледаше одмах, тек што се сонда дигла у висину. Нови кончаст блесак, те и ова би уништена. Пре но што слика нестаде, стигоше да у видном пољу сонде угледају свој брод; „Киклоп” је био удаљен од њега једва неких десет километара.

„Полудео, шта ли”, повика узбуђеним гласом други техничар при апаратури. Те речи као да нешто отворише у Рохановој глави. Погледа команданта и схвати да овај мисли исто што и он. Имао је утисак као да му удове, главу, цело тело пуни оловом тешки, муљевити сан. Али наређења су издата: командант је наредио да се испали најпре четврта, затим и пета сонда. „Киклоп” их је уништио једну за другом, као изврстан стрелац који се забавља обарањем глинених голубова.

„Потребна ми је целокупна снага”, рече Хорпах, не окрећући главу од екрана.

Главни инжењер, као пијаниста који бира акорд, удари обема шакама у дирке распоређивача.

„Стартна сила за шест минута”, рече.

„Потребна ми је целокупна снага”, понови Хорпах, непромењеним тоном, а у командној кабини завлада таква тишина, да се чуло зујање релеја иза емајлираних преграда, као да се тамо будио рој пчела.

„Облога реактора је превише хладна”, поче ГИ, а тада Хорпах окрену према њему лице и по трећи пут и даље не дижући глас, рече:

„Дајте ми ц е л о к у п н у снагу.”

Инжењер без речи пружи руку ка главном прекидачу. У дубини брода разлеже се кратки сигнал алармних сирена и као удаљен добош одазваше му се кораци људи који су трчали на борбене положаје. Хорпах се поново загледа у екран. Нико ништа није говорио, али сада су сви схватили да се догодило немогуће: астрогатор се спремао на борбу са сопственим „Киклопом”.

Казаљке су се, севајући, постројавале као војници у врсти. Индикатор диспозиционе снаге показивао је у квадратићима петоцифрене, затим шестоцифрене бројеве. Негде се искрио некакав проводник — осећао се запах озона. У задњем делу кабине техничари су се уговореним знаковима, помоћу прстију, споразумевали који контролни систем да укључе.

Наредна сонда, пре но што би оборена, показа дугуљасто „Киклопово” чело; див се сада ваљао преко камених литица. Екран поново опусте, ударајући у очи сребрнастом белином. Сваки час требало је да се појави на непосредној слици; старешина радариста већ је чекао поред апарата, који је избацивао спољну, прамчану телекамеру изнад врха брода, те се на тај начин видно поље могло знатно повећати. Техничар за везу избаци наредну сонду. „Киклоп” као да није ишао право према „Непобедивом”, који је стајао наглухо затворен у пуној борбеној готовости, под шититом енергетског поља. С његовог прамца су у равномерним временским размацима излетале телесонде. Рохан је знао да „Непобедиви” може да издржи удар антиматерије, али ударну енергију је требало прогутати науштрб енергетских резерви. Чинило му се да је у таквој ситуацији најразумније уклонити се, то значи стартовати на стационарну орбиту. Очекивао је у сваком тренутку да падне таква команда, али Хорпах је ћутао, као да је рачунао на то да ће се на несхватљив начин пробудити електронски мозак машине. И одиста, пратећи испод тешких капака кретање тога црног колоса, који се бешумно ваљао преко дина, астрогатор је упитао: