Станислав Лем - Непобедиви

„Да, мени је такође говорио нешто о томе… и онда?”

„У једној од пећина, сасвим плитко, испод муља — тамо постоје чак и сталактити и сталагмити — нашао је неку врсту аутомата.”

„Одиста?”

„Не, није оно што ви мислите. Потпуна трулеж, изједена чак не ни рђом, то је нека смеша која не рђа, него кородирана, полуизгорела, просто остаци.”

„Али можда други…”

„Али тај аутомат је стар најмање триста хиљада година…”

„Откуд можете да знате?”

„Зато што се на површини таложио кречњак, постепено, како се испаравала вода која је капала са сталактита на своду. Галагер је лично вршио процењивачка мерења, према темпу испаравања, стварања талога и његове дебљине. Триста хиљада година је најскромнији прорачун… Уосталом, тај аутомат у ствари личи, знате ли на шта? На оне рушевине!”

„Значи, то није никакав аутомат…”

„Не, мора да се кретао, али не на две ноге. И не као рак. Уосталом, нисмо имали времена да испитамо, јер одмах затим…”

„Шта се десило?”

„Сваки час сам пребројавао људе. Био сам заштићен, и морао сам да пазим на њих, разумете… али сви су били с навученим маскама, знате како то изгледа, сви су налик један на другог, а комбинезони такође нису били у боји, јер су били упрљани глином. У један мах нестаде ми један човек. Позвах све и почесмо да тражимо. Кертелен се много радовао због тог свог проналаска и бушкао је даље… Мислио сам да се просто удубио у неки од кракова клисуре… Тамо има много уличица, али све су кратке, плитке, савршено осветљене… Одједном он изиђе пред нас иза завијутка, и већ у таквом стању. Нигрен је био с нама, мислио је да је то топлотни удар…”

„И шта је, у ствари, с њим?”

„Изгубио је свест. Иако, у ствари, није. Може да хода, да се креће, једино што с њим не може да се успостави контакт. Сем тога изгубио је способност говора. Чули сте његов глас?”

„Чуо сам.”

„Сад као да се мало уморио. Раније је било још горе. Није препознавао никога од нас. У први мах то је било најгоре. Кертелене, где си, повикао сам, а он пролази поред мене, као да је оглувео, прође између нас, али таквим кораком, на такав начин да свима трнци прођоше кроз кожу. Потпуно други човек. Не реагује на позиве, те морадосмо да јуримо за њим. Шта се тамо догађало! Речју, морали смо га везати, иначе га не бисмо довели натраг.”

„Шта кажу лекари?”

„Као обично, говоре латински, али сем тога не знају ништа. Нигрен и Сакс су код команданта, можеш тамо да распиташ…”

Гарб оде тешким кораком, држећи главу мало накривљену, на свој начин. Рохан уђе у лифт и повезе се горе, у командну кабину. Била је празна, али у пролазу поред картографске кабине зачу кроз одшкринута врата Саксов глас. Уђе унутра.

„Као да је потпуно изгубио памћење. Тако то изгледа”, говорио је неурофизиолог. Стајао је леђима окренут Рохану, гледајући рендгенски снимак који је држао у рукама. За столом је седео, над отвореном бродском књигом, астрогатор, с руком дигнутом и ослоњеном на регале, набијене свитцима са звезданим мапама. Ћутке је слушао Сакса, који је полако враћао снимак у коверат.

„Амнезија. Али изузетна. Изгубио је не само памћење о томе ко је, него и говор, и способност писања, читања; у ствари, то чак и није амнезија, него потпун распад, уништење личности. Није од ње остало ништа, сем најпримитивнијих рефлекса. Може да хода и да једе, али само ако му се јело ставља у уста. Хвата, али…”

„Чује и види?”

„Да. Сигурно. Али не разуме оно што види. Не разликује људе од предмета.”

„Рефлекси?”

„Нормални. То је ствар централна.”

„Централна?”

„Да. Питање мозга. Као да је одједном наступило потпуно брисање свих трагова памћења.”

„Значи, онај човек с „Кондора”…”

„Да. Сада сам убеђен у то. Било је исто што и ово.”

„Видео сам једном тако нешто…” сасвим тихо, готово шапатом рече астрогатор. Гледао је Рохана, али није обраћао на њега пажњу. „То је било у простору…”

„Ах, знам! И како ми није пре пало на памет!” узбуђено га прекиде неурофизиолог. „Амнезија након магнетног удара, је ли тако?”

„Јесте.”

„Никад нисам видео такав случај. Познат ми је само из теорије. То се десило одавно, када се великом брзином пролазило крај јака магнетна поља?”

„Да. То значи — у посебним условима. Није толико важна сама јачина поља, колико његов градијент и наглост промене која наступа. Ако у пространству постоје велики градијенти, а дешавају се скоковито — сатови их откривају на раздаљини. Раније их није било…”

„Истина…” понављао је лекар. „Истина… Амерхатен је правио такве огледе на мајмунима и мачкама. Излагао их је деловању огромних магнетних поља, и губили су памћење…”