Станислав Лем - Непобедиви

„Лекари у приправном стању”, рече Балмину и Гралеву који су га гледали са ишчекивањем. „Нека несрећа. Али сигурно ништа велико. Можда је дошло до одроњавања, могло је неког да затрпа…”

Говорио је тако пошто се знало да су Галагерови људи имали задатак да приступе геолошким ископавањима на месту које је одабрано приликом претходног извиђања. Додуше, он сам није веровао да се догодио само обичан несрећан случај на послу. Од базе их је делило једва шест километара, али претходна група је очевидно повучена много раније, јер су, у тренутку када су угледали тамну, усправну контуру „Непобедивог”, прелазили преко сасвим свежих трагова гусеница, а при оваквом ветру трагови нису остајали видљиви ни пола часа.

Приближили су се гранци унутрашњег поља и почели да шаљу сигнале да им се отвори пролаз. Чудновато дуго су морали да чекају, док им најзад не одговорише на позив. Најзад се запалише уговорена плава светла, и они се увезоше у простор унутрашњег периметра. Ту је већ била група с „Кондора”. Значи, то су њу пропустили пре Роханове групе, а не Галагерове геологе. Гусеничари су стајали једни поред свознице, други су стајали на прилазном путу и ометали вожњу другима, владао је неред. Ијуди су трчали, упадајући до колена у песак, аутомати су сијали упаљеним светиљкама.

Већ се спуштао мрак. За тренутак Рохан није могао да се снађе у том хаосу. Одједном на висини плану стуб заслепљујуће белине. Велики рефлектор учинио је ракету налик на морски светионик. Далеко у пустињи Рохан опази светла колоне, која су ишла час навише, час наниже, као да се одиста приближавала каква поморска ескадра. Поново блеснуше светла отвореног поља сила. Машине још нису стале, а Галагерови људи су већ скакали из њих у песак, од свознице је стизао на точковима други рефлектор, кроз шпалир машина збијених и одгурнутих на једну и другу страну ишла је група људи, окружавајући носила на којима је неко лежао.

Рохан одгурну људе који су стајали пред њим и запањи се. У први мах је био помислио да се доиста догодио несрећан случај, али човек на носилима је имао везане руке и ноге.

Трзајући се целим телом да су просто шкрипали конопци којима је био везан, испуштао је кроз широко отворена уста скичећи, ужасан глас. Група је већ прошла, идући за колотечинама рефлектора који ју је предводио, а до Рохана, који је стајао у мраку, још је допирало то нељудско скичање, различито од свега што је икад чуо. Бела светлосна мрља с људским фигурама које су се кретале у њој смањила се, дижући се уз свозницу, и нестала у широко разјапљеном улазу товарног отвора. Рохан поче да распитује шта се десило, али око њега су били само људи из „Кондорове” екипе који нису знали ништа, као ни он.

Прође прилично времена док се није довољно сабрао и завео какав-такав ред. Заустављени низ машина, кренуо је грмећи моторима, над лифтом се запалише светла, група људи око лифта се осетно смањи, и Рохан се попе горе као један од последњих, с тешко натовареним арктанима, чија му је мирноћа сада изгледала као нарочито перфидна подругљивост. У ракети се чуло отегнуто звоњење информатора и унутрашњих телефона, на зидовима су још била упаљена слова — алармни позив лекарима да се јаве на посао, али и та се слова убрзо угасише и гужва поче донекле да се смањује. Део посаде спуштао се доле у трпезарију, чуо се разговор у ходнику, који је одзвањао од људских корака, један закаснели арктан је ступао, тешким корацима, у правцу одељења за роботе, најзад се сви разиђоше, а Рохан је остао, као обезвлађен, као да је изгубио наду да ће икад схватити ово што се догодило, као да је већ био убеђен да никаквог објашњења не може да буде нити ће га бити.

„Рохане!”

Пред њим је стајао Гарб. Тај узвик га отрезни. Стресе се.

„То сте ви?… Докторе… видели сте? Ко је то био?”

„Кертелен.”

„Шта?! Немогуће…”

„Видео сам га готово до самог краја…”

„До каквог краја?”

„Био сам с њим”, рече Гарб, неприродно мирним гласом. Рохан запази у његовим наочарима светлуцање сијалица из ходника.

„Група за истраживање пустиње…” промуца.

„Да.”

„И шта му се десило?”

„Галагер је то место означио на основу сеизмичких сондирања… запали смо у лавиринт малих, кривудавих ходника”, говорио је полако Гарб, као да није ни говорио Рахану, него као да је и сам настојао да се тачно присети како су текли догађаји. „Тамо стоје меке омање стене органског порекла, покривене водом, пуно пећина, шпиља, морали смо гусеничаре да оставимо горе… Ишли смо држећи се један уз другог, било нас је једанаест. Ферометри су показивали присуство веће количине железа; тражили смо га. Кертелен је мислио да мора да су негде сакривене некакве машине…”