Станислав Лем - Непобедиви

„И какво је ваше мишљење, господо?” упита неумољиви астрогатор.

„Ја немам никакво”, рече Мак Мин. „Могу само да потврдим да ти људи нису умрли од тровања.”

„А некаква радиоактивна супстанца која би подлегала брзом распадању? Или чврсто зрачење?”

„Чврсто зрачење у убиственим дозама оставља трагове: озледе крвних судова, петехије, промене крвне слике. Нема таквих промена. Такође нема радиоактивне супстанце која би, прогутана у смртној дози пре осам година, нестала без трага. Овдашњи ниво радиоактивности је нижи од земаљског. Ови људи нису наишли ни на какав вид зрачне активности. За то могу да јамчим.”

„Али нешто их је ипак убило!” раздраженим гласом рече планетолог Балмин.

Мак Мин је ћутао. Нигрен му нешто рече тихо. Биохемичар климну главом и изиђе, пролазећи поред оних што су седели у редовима. Тада Нигрен сиђе с подијума и седе на своје место.

„Ствар не изгледа добро”, рече астрогатор. „У сваком случају, од биолога се не можемо надати помоћи. Има ли неко други од господе шта да каже?”

„Да.”

Устаде Сарнер, физичар-атомиста.

„Објашњење за „Кондоров” крај налази се на њему самом”, рече. Задржа на свима редом поглед далековиде птице. Мада је косу имао црну, мрежњаче очију биле су му готово беле.

„То значи, оно је тамо, само што ми за сад не умемо да га одгонетнемо. Хаос који смо затекли у кабинама, положај и размештај мртвих тела, оштећења инсталација — све то нешто говори.”

„Ако немате да кажете нешто више…” добаци Гарб.

„Полако. Налазимо се у мраку. Морамо да тражимо некакав пут. За сад знамо веома мало. Имам утисак да немамо храбрости чак ни да се присетимо неких ствари које смо видели на „Кондору”. Зато се тако упорно враћамо хипотези о тровању и скупном лудилу које је које је из тога проистекло. У интересу нас самих — и из обзира према онима са „Кондора” — морамо ипак да будемо неумољиви према чињеницама. Молим или чак улажем категорички захтев да свако од нас каже овде, одмах, шта га је највише шокирало на „Кондору”. Шта је то што, можда, није поверио никоме. За шта је помислио да треба да буде заборављено.”

Сарнер седе. Након краће унутрашње борбе Рохан саопшти о оним комадићима сапуна које је запазио у купатилу.

Затим устаде Гралев. Под слојем поцепаних мапа и књига било је на палубама пуно сасушеног измета.

Неко други исприча о кутији од конзерве, која је носила трагове зуба. Као да је неко покушавао да прогризе лим. Гарб је највише био уплашен жврљаријама у бродској књизи летења и спомињањем „мушица”. Није се задржао на томе.

„Рецимо да је из оне тектонске пукотине у „граду” наишао талас отровних гасова и да га је ветар бацио на ракету. Ако због неопрезности брод није био добро затворен…”

„Није био чврсто затворен само спољни затварач, колега Гарб. О томе сведочи песак у барокомори. Унутрашњи је био затворен…”

„Могли су да га затворе после, када су већ почели да осећају отровно дејство гаса…”

„Али то је немогуће, унутрашњи затварач не можете отворити ако је отворен спољни. Отварају се на смену, то искључује сваку неопрезност или немарност…”

„Али за мене не подлеже сумњи једно, да се то догодило нагло. Скупно лудило — више не говорим о томе да се за време лета кроз празан простор дешавају случајеви скупне психозе, али никада на планетама, и то још дословно неколико дана након слетања. Скупно лудило које захвата целу посаду могло би да буде само последица тровања…”

„Или подетињења”, примети Сарнер.

„Како? Шта ви то говорите?” запањи се Гарб. „Треба ли то да буде… шала?”

„Не шалим се у оваквим приликама. Споменуо сам подетињење, јер нико овде то није споменуо. А ипак — оне жврљарије у књизи летења, они поцепани звездани алманаси, она с муком исписивана слова… видели сте, зар не?”

„Али шта то значи?” упита Нигрен. „Треба ли то да буде јединица болести?”

„Не. Ваљда не постоји таква, зар не, докторе?”

„Сигурно не.”

Опет завлада ћутање. Астрогатор се колебао.

„То би могло да нас гурне у погрешном правцу. Резултати некроптичких ослушкивања су увек непоуздани. Али сада не знам шта би нам још могло нашкодити. Докторе Сакс…”

Неурофизиолог саопшти о слици какву су добили од мозга човека који се смрзао у хибернатору, и не пропусти да спомене слогове који су остали у слушном сећању покојниковом. То изазва праву буру питања; њихова унакрсна ватра закачи и Рохана, јер је и он учествовао у експерименту. Али не дођоше ни до каквог закључка.