Станислав Лем - Непобедиви

Ближило се шест часова; био је тако уморан да је једва вукао ноге. Имао је још четири таблете за окрепљење, узео је једну и минут после тога је устао, осећајући како му се враћа снага. Није уопште имао представу о томе одакле да почне даљње тражење, и зато је кренуо право напред, према каменој капији. Био је од ње удаљен отприлике километар, када га показивач опомену на појачано радиоактивно зрачење. Било је још доста ниско, и наставио је да иде даље, осврћући се пажљиво на све стране. Пошто је кланац ишао кривудаво, само неке стене су на површини имале трагове прегрејаности; али како је ишао даље, ове карактеристичне, испуцане глазуре је било све више, и најзад је наишао на простор где су огромни камени блокови били претворени у укочене мехурове — јер је њихова површина прошла кроз фазу кључања под силином термичких удара. У ствари није ту више имао шта да ради, а ипак је ишао стално напред: његов показивач на прегибу руке сада је гласније куцао, све брже, а казаљка је скакала по скали као луда, играјући на подеоцима. Најзад је из даљине угледао остатке камене капије, сваљене на улегнути котао, налик на језерце воде, које се на невероватан начин укочило за време силног распрсквања; камено насеље претворило се у дебелу кору лаве, а некада црна крзна металних честара претворила су се у сагореле крпе; на терену су сред камених зидина зјапили огромни проломи светлије боје. Рохан се журно врати с тог места.

И опет му случај прискочи упомоћ, када је већ стигао до следеће камене капије иза разбојишта, знатно шире од оне пређашње: у близини места које је пре тога прошао, паде му у очи неки блештав метални предмет. Био је то алуминијумски редуктор кисеоничког апарата; у плиткој пукотини између стене и усахлог корита потока црнела су се плећа у опаљеном комбинезону. Мртвац је био без главе. Стравична сила ваздушног удара бацила га је изнад камене гомиле и смрскала о стену. Мало даље лежала је неоштећена футрола и у њој чврсто смештен, сјајан, као да је био управо очишћен, Вејров бацач пламена. Рохан га узе. Покуша да идентификује нађенога, али то је било немогуће. Кренуо је даље у горњи део кланца, а светлост на његовој источној падини већ је била црвена и, попут црвене завесе, дизала се све више, онако како се сунце клонило ка западу, залазећи за планинске гребене. Било је четврт часа до седам. Рохан се нашао у истинској дилеми. Све до сад имао је успеха, бар у том смислу што је извршио свој задатак, што је преживео и могао је да се врати у базу. Смрт четвртог човека по његовом уверењу, више није подлегала сумњи, али најзад то је било неизмерно вероватно још и док се налазио на „Непобедивом”. Дошао је овамо да се убеди. Према томе, је ли имао права да се врати? Залиха кисеоника, за коју је имао да захвали Регнаровом апарату, била је довољна још за шест часова. Имао је ипак пред собом целу ноћ, током које није могао ништа да ради, ако не из обзира према облаку, а оно макар због тога што је био на крају снаге. Прогутао је следећу таблету за открепљење и чекајући да она почне да делује, покушао је да састави неки бар умерено разуман план за даљу акцију.

Црни честар високо изнад њега, на стеновитим падинама, замењивао је све црвенији одсјај сунчевог заласка, а на тој светлости појединачне оштрице жбуња су се преливале и опализовале у тамнољубичастој боји.

Рохан никако није могао да донесе коначну одлуку. Док је тако седео у подножју високог бедема чуо је издалека тешко брујање облака. И зачудо — уопште се није уплашио. Његов однос према облаку током једнога дана доживео је зачуђујућу промену. Знао је — или му се барем чинило да зна шта себи може да дозволи, попут алпинисте кога не плаши смрт што вреба у ледњачким стенама. Додуше, он ни сам није био много свестан те промене у себи, јер у сећању није забележио тренутак у коме је — први пут — када се црни честар на камењу преливао у свим тоновима љубичасте боје — запазио његову суморну лепоту. Али сада, када је већ угледао црне облаке — а наилазила су два, изројивши се из наспрамних планинских падина — није се уопште померио, није тражио заклона приљубивши се лицем уз камење. Најзад, положај у коме се налазио није могао да буде од значаја, само ако је скривени апарат још деловао. Врховима прстију дотакао је кроз материјал комбинезона његово дно округло попут металног новчића и осетио на јабучицама прстију нежно треперење. Није желео да изазива опасност, и зато се само угодније сместио, да не би непотребно мењао положај тела. Облаци су сада заузимали обе стране кланца; кроз њихове црне слојеве пролазила је нека врста сређивачке струје, јер су се облаци згушњавали на крајевима, творећи готово усправне стубове, док су се њихови унутрашњи делови надимали један према другом и све се више приближавали. Било је то као да их је неки титански вајар с необичном брзином обликовао невидљивим поступком. Неколико кратких пражњења просече ваздух између најближих тачака оба облака, који су наизглед хрлили један према другом, а у ствари је сваки остао на својој страни, треперећи само централним избочинама у све оштријем ритму.