Станислав Лем - Еден

„Ово је чак добро!” викну Инжењер на само ухо Координатора, „можда ће их уплашити оваква канонада, па нас оставе на миру! Потребна су нам још најмање два дана!”

Његово лице, обливено знојем — у кули је било жарко као у пећи — изгледало је као маска од живе.

Кад су пошли на починак, аутомати су поново изишли горе и галамили до јутра, вукући за собом змије пешчаних пумпи и трескајући плочама стакласте масе. Киша је блештала и искрила се заслепљујућом плавом бојом око апарата за заваривање, теретна клапна је гутала све нове и нове канте са остацима. Параболична конструкција одмах иза крме ракете полако је расла. Истовремено су теретни аутомат и багер радили под њеним трбухом и бесно се укопавали у падину брда.

Кад су ујутро устали, део стакласте грађе већ је био употребљен за подзиђивање окна.

„Ово је била добра идеја”, рече Координатор. Седели су у навигационој кабини. На столу су им били раширени свици техничких цртежа. „Заиста, кад бисмо почели уклањати учвршћења, свод би се могао нагло срушити под теретом ракете, и не само што би се свалила на земљу, већ би још и смрвила аутомате. Сигурно не би стигли да се извуку, из поткопа.”

„Да ли ће нам остати довољно енергије за лет?” упита Кибернетичар. Стајао је у отвореним вратима.

„За десет летова. Јер можемо, ако би наишла потреба, мада ће то сигурно бити сувишно — анихилирати остатке које смо сместили у басен за прочишћавање. Пустићемо у окно грејне водове. Моћи ћемо тачно да регулишемо температуру и кад стигне до тачке топљења стакласте масе, подупирачи ће полако почети да се улежу. Ако би то ишло пребрзо, у сваком тренутку можемо убацити у окно порцију свежег ваздуха. На тај начин, до увече ћемо откопати ракету. А потом — њено дизање у окомит положај…”

„То је следеће поглавље”, рече Инжењер.

У осам ујутро облаци су се разишли и синуло је сунце. Огромни ваљак брода, дотад беспомоћно заривен у падину, тресао се. Инжењер је бдео над тим. Помоћу теодолита мерио је лагано клизање крме. Кљун брода био је већ дубоко поткопан а празнину од избачене глине попунила је шума стакластих стубова. Инжењер је стајао на знатној раздаљини од ракете, готово крај самог стакластог зида, који је, избушен низовима отвора, подсећао на рушевину неког колосеума надуваног од стакла.

Људи и дуплаши евакуисани су из брода за време операције. Инжењер је у једном тренутку угледао Доктора који је наилазио издалека, окружујући у великом луку позадину трупа ракете, али није на Доктора ни обратио пажњу, толико је био удубљен у посматрање инструмената. Само је танак слој земље, заједно са системом све мекших подупирача, носио терет ракете. Осамнаест дебелих ужади вукло се од крмних карика до кука утопљених у масивније наслаге зида. Инжењер је благосиљао тај зид — без њега би радови на спуштању и подизању брода трајали још најмање четири дана.

Читавом мрежом каблова што су се увијали по песку, струја је протицала у грејне цеви смештене у унутрашњости окна. Његов излаз, добро видљив одмах под местом на коме је труп брода улазио у падину, слабо се димио. Лењи, сиво-жути облаци вукли су се над земљом која се још није осушила после ноћне кише. Крма ракете наседала је у лаким покретима, а кад је почела да се спушта силовитије, Инжењер је покренуо завртањ апарата, и тада је кроз четири опрстењена проводника што су улазили у окно, покуљала струја течног ваздуха, а из отвора окна су с тутњањем избијали прљаво-бели облаци.

Одједном је, за време наредне фазе прегревања стакластих потпорњева окна, цео труп брода почео грчевито да се тресе, и пре но што је Инжењер стигао да окрене завртањ, ваљак голем преко сто метара се уз отегнуто стењање нагнуо, крма је описала лук, пресекла у делићу секунде четири метра ваздуха, истовремено се вршак брода истргнуо из брда, избацивши увис гомилу песка и лапорца — и керамитска грдосија се укочила. Пригњечила је собом каблове и метална црева, једно је прснуло, смрвљено. Шикнуо је из њега шиштећи гејзир компримираног ваздуха.

„Лези! Лези!” дрекну Инжењер. Кад је нешто касније дошао к себи, одмах крај њега стајао је Доктор.

„Шта? Шта”, понављао је као заглушен, не могавши да схвати шта онај говори.

„Чини се да се враћамо… кући”, рече Доктор. Инжењер је ћутао.

„Он ће остати жив”, рече Доктор.

„Ко? О коме говориш? А…”

Одједном је схватио. Још једном је погледао ракету и уверио се да лежи ослобођена.

„И шта? Полетеће с нама?” упита, покрећући се с места. Журило му се, хтео је да што пре прегледа навлаку кљуна.