Станислав Лем: Еден

Превод: Петар Вујичић

Lem Stanislaw EDEN, 1959.

КЕНТАУР

1989.

Грешка је била у прорачунима. Нису надлетели атмосферу, већ су се сударили с њом. Брод се заривао уз грмљавину од које су пуцале бубне опне. Спљоштени на лежајима, људи су осећали последње ударе амортизера, пламен је лизнуо преко предњих екрана и угасио их, удар усијаних гасова истопио је спољне објективе на кљуну, кочење је било недовољно и закаснело. Кабину је испунио смрад разгрејане гуме, под притиском успоравања почињали су да слепе и глуве. Био је то крај, али нико није могао о томе ни да мисли, нису имали снаге ни да удахну ваздух, пуштали су убациваче кисеоника да их пумпају као балоне што пуцају. Одједном, грмљавина престаде.

Упали се помоћна расвета, по шест светиљки са сваке стране. Људи су се превијали, над смрсканом погонском таблом црвенео се сигнал за узбуну, комади изолације, крхотине плексигласа клизиле су по поду, више није грмело већ се све претварало у потмуло, све јаче звиждање.

„Шта се…” закркља Доктор, одбацујући гумени доводник кисеоника.

„Лези!” опомену га Координатор, који је гледао у последњи неоштећени екран.

Ракета се преврте као да је у њу ударила тешка греда, увијене најлонске мреже у којима су лежали забрујаше као струне. За тренутак се све одвагавало као на врху љуљачке заустављене у висини, а затим затутња.

Мишићи, напрегнути у ишчекивању последњег ударца, омлохавише. У окомитом стубу излазне ватре, ракета се полако спуштала док су млазњаче брујале умирујући, али за само неколико минута кроз зидове проструја дрхтај. Треперење постаде јаче, вероватно због расклиманих кугличних лежајева у спојевима турбина. Путници се згледаше. Нико није говорио. Знали су да све зависи од тога да ли ће ротори зарибати, да ли ће издржати.

Кабина нагло задрхта, као да је неко споља лудачки ударио по њој челичним чекићем. Дебело, пупчасто сочиво последњег екрана у трен ока прекри густа паучина напрслина, његов фосфорни штит згасну, у слабачком блеску помоћне расвете што је долазио одоздо, људи су видели своје увећане сенке на кривим зидовима, тутњање пређе у отегнуту рику, под њима је нешто крцкало, ломило се, расцепљивало уз метални звук; труп брода, потресан бесомучним трзајима, летео је, летео, заслепљен, мртав. Људи су згрчени задржавали дах. У потпуном мраку, хаосу, њихова тела нагло полетеше дуж најлонских ужади према претећим шиљцима размрсканих табли и остадоше да висе укосо, полако се њишући као тешка клатна…

Ракета се успорено превали уз мукли удаљени тутањ. Грумени замље забубњаше по њеном оклопу.

За трен све стаде. Онда под њима зашишташе водови, нешто живо заклокота, брзо, све брже. Шум отицања воде, помешан с продорним цврчањем деловао је као да нека течност капље на усијани лим.

„Живи смо”, рече Хемичар однекуд из мрака. Није видео ништа. Висио је у свом најлонском лежају као у врећи зачепљеној са четири стране ужадима. То је значило да ракета лежи на боку. Да је стајала, лежајеви би висили водоравно. Нешто прасну. На старом Докторовом бензинском упаљачу сину блед пламен.

„Екипа?” упита Координатор. Једно уже његове вреће беше пукло и он се полако и беспомоћно комешао, безуспешно покушавајући да се кроз отвор најлонске мреже ухвати за нешто што би висило са зида.

„Први”, рече Инжењер.

„Други”, огласи се Физичар.

„Трећи”, глас Хемичаров.

„Четврти”, заврши пребројавање Доктор.

„Сви. Честитам.” Координаторов глас био је миран. „Аутомати?”

Није било никаквог одговора.

„Аутомати?!”

Опет мук. Упаљач опрљи Доктору прсте. Он га угаси. Поново завлада мрак.

„Увек сам говорио да смо од бољег материјала”, рече у мраку Доктор.

„Има ли неко од вас нож?”

„Ја имам. Да пресечем ужад?”

„Ако можеш да се извучеш без сечења, боље ће бити. Ја не могу.”

„Покушаћу.”

У комешању које настаде чуло се само нечије убрзано дисање. Нешто лупи, разлеже се шкрипа стакла.

„Доле сам. То значи, на зиду”, рече Хемичар. Његов глас допре из мрачне дубине. „Докторе, осветли мало па ћу вам помоћи.”

„Само пожури. Бензин је при крају.”

Упаљач поново сину. Хемичар се мотао поред Координаторове кукуљице. Могао је да дохвати само његове ноге. Најзад успе делимично да повуче патентни затварач и Координатор тешко испаде. Удвоје су радили брже. Мало касније, сва четворица су стајали на косо нагнутом, обложеном полуеластичном масом, зиду кабине.