Станислав Лем - Еден

Доктор је био први. Хемичар устаде са извесним оклевањем. Кад се њхове главе изгубише иза ивице одмакнуте клапне, и кад се угаси последњи блесак лампе коју су понели, Координатор рече утишаним гласом:

„Више сам волео да не говорим. Увиђате мање-више у каквој смо ситуацији?”

„Да”, рече Инжењер у црни мрак пред собом. Дотаче испруженом руком Координаторово стопало и не повуче прсте. Био му је потребан тај додир.

„Мислиш да нећемо успети да пресечемо клапну?”

„Чиме?” упита Инжењер.

„Ацетиленским или електричним пламеником. Имамо аутоген и…”

„А чуо си некад за аутоген који би пресекао четврт метра керамита? Човече!”

Ућуташе. Из дубине брода, као из железног подземља, допирала је потмула бука.

„И шта? Шта?!” рече изнервирано Кибернетичар.

Зачуше крцкање његових зглобова. Устао је.

„Седи!” благо али одлучно рече му Координатор.

„Мислите да се… клапна стопила с оклопом?”

„Не мора бити”, одговори Инжењер. „Да ли уопште знаш шта се догодило?”

„Не сасвим. Надзвучном брзином смо ушли у атмосферу тамо где ње није требало да буде. Зашто? Аутомат се није могао преварити.”

„Аутомат се није преварио. Ми смо се преварили”, рече Координатор. „Заборавили смо да извршимо измену правца у основи репа.”

„Каквог реп? Шта то причаш?”

„Гасни реп који вуче за собом свака планета која има атмосферу, у правцу супротном њеном кретању. Не знаш за то?”

„А да, да. Упали смо у тај реп? Али он мора да је веома разређен.”

„Десет на минус шест”, одговори Координатор, „или нешто приближно томе, али ишли смо преко седамдесет километара у секунди, драги мој. Закочило нас је као зид. То је био онај први потрес, сећате се?”

„Да”, прихвати Инжењер, „а кад смо ушли у стратосферу, брина нам је још била десет или дванаест. Требало је да нам се ракета распадне. Право је чудо што је издржала.”

„Ракета?”

„Предвиђена је на двадесетократно преоптерећење, а пре но што се екран распао, својим очима сам видео како је стрелица искочила из скале. Скала има резерву до тридесет.”

„А ми?”

„Шта ми?”

„Како смо могли издржати ако је коначно успоравање износило тридесет г?”

„Не коначно. Највеће свакако. Па, кочнице су учиниле све. Зато је дошло до пулсације.”

„Али аутомати су изравнали и да није компресора…” рече помало јогунасто Кибернетичар. У дубини брода нешто се с треском закотрљало, као железни точкови по лиму.

„Шта хоћеш од компресора?” рече Инжењер. „Кад пођемо у машинско одељење, показаћу ти да су учинили пет пута више но што су могли. То су само помоћни агрегати. Најпре им је разлабавило лежишта, а кад је наишла пулсација…”

„Мислиш на резонанцу?”

„Само узгред. Заправо, могло нас је бити на пространству од неколико километара, као онај теретњак на Нептуну, знаш? Сам ћеш се уверити кад видиш машинско одељење. Могу унапред да ти кажем како је тамо.”

„Уопште не изгарам од жеље да видим машинско одељење. Који је сад ђаво, што се они толико дуго не враћају? Мрак је да просто очи боле.”

„Светлост ћемо имати, не бој се”, рече Инжењер.

Још је, као овлаш, врховима прстију додиривао Координаторово стопало, а овај се није мицао и ћутао је.

„А у машинско одељење ћемо поћи онако, из досаде. Јер шта ћемо друго имати да радимо?”

„Озбиљмо мислиш да се одавде нећемо извући?”

„Не, шалим се. Волим такве шале.”

„Престани”, огласи се Координатор. „Прво, постоји резервни отвор.”

„Човече! Резервна врата су тачно под нама. Брод мора да се прописно зарио. Чак не знам ни да ли је ова клапна изнад земље.”

„Па шта онда? Имамо алате, можемо ископати тунел.”

„А отвор за терете?”

„Преплављен”, објасни лаконски Инжењер. „Погледао сам у контролни зденац. Мора да се распрснуо неки од главних резервоара, тамо има најмање два метра воде. Вероватно загађене.”

„Откуд знаш?”

„Отуда што је увек тако. Прво, попушта хлађење реактора, не знаш то? Боље заборави на отвор за терет. Морамо изићи овим, ако…”

„Ископаћемо тунел”, понови тихо Координатор.

„Теоријски је то могуће”, неочекивано се сложи Инжењер. Зачуше се кораци. У ходнику под њима засветле и они изненађени у мраку, зажмирише.

„Шунка, двопек, језици или шта тамо има у кутији, све из залиха за крајње потребе! Овде је чоколада, а овде тармоси. Дођите и ви горе”, обрати се Доктор осталима и први се попе на клапну. Осветљавао им је док су улазили у комору и размештали кутије. Донели су чак и алуминијумске тањире.