Станислав Лем - Еден

При светлу џепне лампе јели су ћутке.

„Термоси су цели?” одједном се зачуди Кибернетичар. Сипао је себи кафу у лонче.

„Чудно, али тако је. С конзервама није лоше. Али замрзивач, хладњаци, пећница, мали синтетизатор, апаратура за прочишћавање, филтери за воду — све је отишло к врагу.”

„И апаратура за прочишћавање?” узнемири се Кибернетичар.

„И она. Можда би се могла поправити кад би имали чиме. Али то је зачарани круг: да би се покренуо макар и најпростији полуаутомат, потребна је струја, да би се имала струја, требало би поправити агрегат, а за то је опет потребан полуаутомат.”

„Јесте ли се издоговарали, учени у техници? И шта? Где је зрачак наде?” упита Доктор, мажући двопаке дебелим слојем маслаца и стављајући одозго режњеве шунке. Не чекајући одговор, настави:

„Као клинац, прочитао сам ваљда више књига о космонаутици но што је тешка наша покојница, а ипак нисам нашао ниједан одговор, ниједан случај, чак ни анегдоту о нечем сличном овоме што је нас снашло. Зато — нећу схватити.”

„Јер је то досадно”, нашали се Кибернетичар.

„Да, то је нешто ново, међупланетарни Робинзон”, рече Доктор. Завртао је термос. „Кад се вратим, постараћу се да то опишем, уколико ми дар допусти.”

Завлада нагла тишина. Купили су кутије, док Физичару не паде на ум да их склони у орман са скафандрима, те се одмакоше до зида како би могли отворити врата на поду.

„Знате, чули смо некакве чудне гласове док смо претурали по магацину”, рече Хемичар.

„Какве гласове?”

„Некаква стењања и лупкања, као да је брод нечим притиснут.”

„Мислиш да се некаква стена срушила на нас?” упита Кибернетичар.

„Ово је сасвим нешто друго”, умеша се Инжењер. „Спољна облога је при продору у атмосферу добила врло високу температуру, на кљуну се можда чак мало отопила, а сад се делови конструкције хладе, померају се, ствара се унутрашња напетост и отуда ти гласови. Ево и сад се чују, пазите…”

Заћуташе. Само су им лица била осветљена лампом што је лежала на пљоснатом кругу изнад улазне клапне. Унутар брода разлегло се отегнуто стењање, серија кратких, све слабијих лупкања и иза тог је настала тишина.

„Можда је то неки аутомат?” рече с надом у гласу Кибернетичар.

„Па, сам си видео.”

„Да, али нисмо завиривали у отворе за резерве.”

Кибернетичар се наже у мрак ходника и ставши на сам руб клапне, викну:

„Аутомати из резерве!”

Глас забруја у затвореном. Одговори му тишина.

„Ходи овамо, испитајмо ваљано отвор”, рече Инжењер. Клече пред благо удубљеном плочом и, разгледајући сам руб, осветљаваше је центиметар по центиметар. Померао је светлосни сноп дуж херметички затвореног круга, око кога се оцртавала сићушна мрежа напрслина.

„Изнутра ништа није истопљено, што није ни чудо, керамит врло лоше проводи топлоту.”

„Да покушамо још једном?” предложи Доктор, стављајући руку на отварач.

„Не вреди”, рече Хемичар.

Инжењер стави руку на клапну и диже се на ноге.

„Момци, потребна нам је вода. Много хладне воде!”

„Зашто?”

„Пипните клапну. Топла, а?”

Дотаче је неколико руку истовремено.

„Готово пече”, рече неко.

„То је наша срећа!”

„Како?”

„Труп брода је загрејан, проширио се, и клапна исто. Ако је будемо хладили, скупиће се, и можда ћемо успети да је отворимо.”

„Воде је мало. Можда још има леда. Требало би да га има у замрзивачима”, рече Координатор.

Један за другим поскакаше на дно ходника, који затутња од њихових растрчаних корака. Координатор је остао поред клапне са Инжењером.

„Попустиће”, рече тихо, као за себе.

„Уколико се није стопила”, одбрунда Инжењер. Рукама је прелазио по самом кругу, проучавајући његову температуру. „Керамит почиње да се топи на више од три хиљаде и седам стотина степени. Ниси запазио колико је навлака имала на крају?”

„На крају су сви часовници показивали датуме од прошле године. Кад смо кочили, било је преко две и по, ако се не варам.”

„Две и по хиљаде степени, то још није страшно.”

„Да, али потом?”

Одмах над водоравно извијеном клапном показа се загрејано Хемичарово лице. Светлост лампе која му је висила о врату поскакивала је по коцкама леда што су штрчале из ведра. Он га пружи Координатору.

„Чекај мало… како ћемо ми, заправо, хладити…” забрину се Инжењер. „Одмах…”

Његови кораци се удаљише у мраку. Доктор је донео два ведра воде у којој је пливао лед. Хемичар је осветљавао. Доктор и Физичар почеше заједно да поливају клапну водом. Истицала је на под, у ходник. Кад су поливали клапну по десети пут, учини им се да из ње допире нешто налик на слабачко шкрипање. Они узвикнуше радосно. Појави се и Инжењер. Носио је велики рефлектор од скафандра који је траком причврстио на груди. Одмах постаде светлије. Инжењер баци на под прегршт пластичних плоча из кормиларнице. Почеше брижљиво да покривају клапну плочицама и ледом, притискујући то пластиком, надуваним јастуцима, књигама које је у међувремену довукао Физичар. Најзад, кад су једва могли да исправе леђа, од ледене наслаге је мало шта остало, тако се брзо топила у додиру с разгрејаном плочом отвора. Кибернетичар ухвати оберучке отварач и покуша да га окрене.