Станислав Лем - Еден

„Чекај, још не!” гневно викну Инжењер, али покретач се окренуо зачуђујуће лако. Сви скочише. Окретао се све брже. Инжењер ухвати држак троструке полуге која је осигуравала клапну и трже је. Разлеже се прасак као од пуцања дебеле шине, и отвор поче да се помера према њима, најпре полако, а онда нагло и из црног ждрела суну црна лавина, засувши до колена оне што су стајали на супротној страни. Хемичар и Координатор, који су стајали најближе, падоше од удара. Клапна је Инжењера притиснула уз бочни зид тако да је једва могао да се помери али није био повређен. Координатор стиже да одскочи у последњем тренутку, умало не оборивши Доктора. Били су запањени. Докторова џепна лампа, засута, угасила се, и светлео је само рефлектор на Инжењеровим грудима.

„Шта је ово?” рече Кибернетичар туђим гласом. Стајао је иза свих, последњи, на рубу мале платформе.

„Оглед површинског састава планете Еден”, одговори Координатор. Поможе Хемичару да изиђе испод клапне одбачене у страну.

„Да”, додаде Инжењер. „Цео је отвор засут, мора да смо се дубоко зарили у терен.”

„Ово је прво атерирање испод површине непознате планете, зар не?” упита Доктор. Сви се насмејаше. Кибернетичар се чак зацени да му сузе ударише на очи.

„Доста сад!” викну оштро Координатор. „Нећемо тек овако стајати до зоре. По алате, момци, морамо се откопати.”

Хемичар се саже и подиже тежак, збијен грумен са хумке што је нарасла на поду. Из овалног отвора падала је земља, а с времена на време су се масно-сјајни, црнкасти грумени скотрљавали чак у ходник.

Сви су се повукли у ходник, јер на платформи више није било ни толико места да би сели. Координатор и Инжењер последњи скочише доле.

„Колико смо се дубоко могли зарити?” упита Каординатор полугласно Инжењера. Ишли су један крај другог ходником. Далеко пред њима блештала је светлосна мрља која се брзо превлачила преко зидова. Инжењер даде рефлектор Хемичару.

„Колико дубоко?… То зависи од многих чинилаца. Тагерсен се зарио у терен до дубине од осамдесет метара.”

„Да, али шта је остало од ракете и од њега?”

„А она сонда с Месеца? Морали су да пробијају окно кроз стену да би је откопали. Кроз стену!”

„На Месецу је плавац…”

„А откуд можемо знати шта је овде?”

„Па, видео си. То ми личи на глиницу.”

„При самом отвору. А даље?”

С алатима је било врло лоше. Брод, као и сви бродови дугог радијуса, имао је двострук прибор аутомата и диригованих полуаутомата за све радове, међу којима и површинско-теренска, какве би могли захтевати разноразни планетарни услови. Ти уређаји су сад били у квару, и без струје се није могло ни мислити о њиховом пуштању у рад. Једина већа јединица којом су располагали, багер покретан атомском микробатеријом, такође је захтевао струју да би прорадио. Могле су им помоћи само старе, примитивне алатке, пијук и лопата. А и за то су постојале невероватне тешкоће. После пет часова напорног рада, екипа се враћала ходником према комори, носећи три пљоснате и на крају савијене мотике, две челичне мотике и широке лимене плоче које је требало да послуже за учвршћење зидова прокопа. Сем ведара, припремили су и неколико великих пластичних кутија за ношење земље. Дршке на кутијама направили су од кратких алуминијумских цеви.

Осамнаест часова је прошло од катастрофе и сви су већ посртали од умора. Доктор је одлучио да морају одспавати макар неколико часова. Но, најпре је ваљало припремити какве-такве лежајеве, јер су висећи кревети у просторијама за спавање, стално причвршћени уз подове, сад стајали усправно. Њихово одвртање би захтевало много посла, па су у библиотеку која је најмање страдала, а готово половину књига су пре тога изнели у ходник, пренели мадраце на надувавање и полегали како су стигли.

Брзо се показало да сем Хемичара и Инжењера нико није могао да заспи. Зато је Доктор опет устао и са светиљком пошао да тражи таблете за спавање. Утрошио је на то скоро цео сат, јер је до сале за превијање морао да пробија себи пут кроз њено предворје, претрпано гомилама раскомаданих апарата и аналитичког прибора. Све је то било поиспадало из ормана и спречавало да се стигне до врата. Најзад, његов ручни часовник показивао је четири ујутро према бродском времену, таблете за спавање биле су подељене, лампа угашена, и ускоро је неравномерно дисање испунило мрачну просторију.

Неочекивано брзо су се пробудили сви сем Кибернетичара који је прогутао превише велику дозу пилула и био као пијан. Инжењер се опет тужио на јак бол у рамену. Доктор му је на томе месту открио болну отеклину, па је претпоставио да се Инжењер морао повредити кад су се напрезали да подигну отварач на излазу.