Станислав Лем: Еден

У навигационој кабини нагињали су се над мапама Инжењер и Координатор.

Звездане карте биле су веће од стола и висиле су, преко ивице понегде зацепљене. Одавно су говорили како је у навигационој потребан већи сто, да не би газили по мапама. Али сто је још био онај исти.

„Видео си Еден?” упита Инжењер.

Координатор га погледа, не схватајући.

„Како, да ли сам га видео?”

„Сада. Погледај.”

Координатор се окрете. На екрану је горела, засењујући оближње звезде, кружна капља опала.

„Леп је”, рече Инжењер.

„Скренули смо зато што је звезда била толико лепа. Хтели смо само да је прелетимо.”

„Изузетан сјај. Друге планете немају тако чист. Земља је напросто плава.”

Још су гледали у екран.

„Остали су?” рече тихо Координатор.

„Да. Он је тако хтео.”

„Мислиш?”

„Уверен сам. Више је волео да то учинимо ми, него они. То је било све што смо могли за њега да урадимо.”

Извесно време ниједан се није оглашавао.

„Како је сјајна”, рече Координатор. „Али… знаш шта? Из рачуна вероватноће произлази да постоје још лепше.”

Краков-Закопане, лето 1958.