Станислав Лем - Еден

„Неће”, одврати Доктор. Пошао је неколико корака с Инжењером, затим, као да се предомислио остаде на месту. Изразито је постало хладније од фонтане компримираног плина који је још избијао из смрскане цеви. На врху трупа појавише се ситне прилике. Једна нестаде, и мало затим се кључајући стуб плина смањи. Још неко време је избацивао пену од које се ваздух ледио, и онда престао. Одједном је постало чудновато тихо. Доктор се осврте око себе као зачуђен откуда се ту нашао и полако крете напред.

Ракета је стајала окомито — бела, беља од сунчаних облака, у којима се чинило да је већ залутао њен далеки, заоштрени врх. Протекла су три дана напорног рада. Све је већ било обављено. Велика, параболична рампа од спојених комада зида који је требало да их затвори, вукла се дуж падине брда, празна. Осамдесет метара над земљом, у отвореном улазу, стајала су четири човека. Гледали су доле. Тамо, на мрко-жутој, равној површини виделе су се две сићушне појаве, једна нешто светлија од друге. Гледали су на њих одозго, како непомично стоје на двадесетметарској раздаљини од издувних млазњача што су се благо шириле, као дивовски стубови.

„Зашто не одлазе?” нестрпљиво рече Физичар. „Нећемо моћи да кренемо!”

„Они неће отићи”, рече Доктор.

„Шта то треба да значи? Он неће да одлетимо?”

Доктор је знао шта то значи, али је ћутао. Сунце је стајало високо. Од запада су пловили слојевити облаци. Из отвореног улаза, као с прозора високе куле изненада уздигнуте на пустоши, видели су јужне планине, поплавеле, њихове врхове помешане с облацима, велику западну пустињу која се протезала на стотине километара с појасевима осунчаних дина, и љубичасти кожух шума што су покривале источну висораван. Огроман простор лежао је под плаветнилом, с малим, оштрим сунцем у зениту. Као чипкаст костур протицао је доле круг стакластог зида. Сенка ракете падала је преко круга као казаљка сунчаног часовника за дивове, стижући до двеју малих фигура.

На источној страни хукну гром — отегнутим фијуком одговори му ваздух, и пламен који се на сунцу није гасио, блесну из црног гротла експлозије.

„Охо, ово је нешто ново”, рече Инжењер. Други гром. Невидљиво зрно завијало је све ближе, купа пакленог фијука покри их, чинило се да ће ударити о врх ракете. Земља застења и распрши се увис неколико десетина метара далеко од брода. Осетише како се брод зањиха.

„Екипа”, рече Координатор, „на своја места!”

„Али они”, гневно повика Хемичар, још једном погледавши наниже.

Клапна се затвори.

У навигационој кабини није се чула грмљавина. На екранима задњег радијуса одскакали су ватрени жбунови од пројектила. Две светле тачке још су непомично стајале у подножју ракете.

„Вежите појасеве!” рече Коордвнатор. „Готово?”

„Готово”, одазва се тих одговор.

„Дванаест часова и седам минута. На — старт! Пуно убацивање у покрет!”

„Укључујем реактор”, рече Инжењер.

„Критична достигнућа”, рече Физичар.

„Циркулација нормална”, рече Хемичар.

Доктор је, висећи на пола раздаљине између засвођеног стропа и пода прекривеног пенастом пластиком, гледао у задњи екран.

„Тамо су?” упита Координатор, и сви окренуше погледе према њему. Та реч није спадала у ритуал полетања.

„Тамо су”, рече Доктор. Под налетом ветра ближим од пређашњих, ракета се затресе.

„Крећемо”, гласно рече Координатор. Инжењер, непомичног лица, укључи погон. Ништа се није чуло сем необично слабих, далеких експлозија, које као да су се догађале у другом свету, који с њима није имао ничег заједничког. Полако је нарастало тихо, дирљиво звиждање. Све као да се у њему растапало, и они су, благо се њишући, падали у загрљај несавладиве силе.

„Стојимо на ватри”, рече Инжењер.

То је значило да се ракета подигла с тла и да избацује само толико ватрених гасова колико јој је потребно да би уравнотежила сопствену тежину.

„Обична синергична”, рече Координатор.

„Улазимо с обичном”, изјави Кибернетичар, и сва најлонска ужад задрхташе. Шапе амортизера извукле су се из клипова и пошле, полако клизећи, унатраг.

„Кисеоник у уста”, викну нагонски Доктор, као да се нагло пробудио, и сам загризе еластични пипак.

После дванаест минута изишли су из атмосфере. Не смањујући брзину, улазили су у звездано црнило по завојницима спирале која се све више ширила. Седамсто четрдесет светлећих показатеља, контролних лампи, сатних штитова, безгласно је пулсирало у навигаторској кабини. Људи откопчаше појасеве, збацише цеви на под, и почеше прилазити управљачким плочама. С неком благом неверицом стављали су на њих руке, проверавали да ли се водови негде не прегрејавају, да ли се чује шиштање спојева, сумњичаво су удисали ваздух, тражећи у њему задах врелине, паљевине, загледали у екране, проверавали плоче астродезијских калкулатора. Све је било онако како је требало да буде, ваздух чист, температура правилна, уређаји су радили као да се никад нису били претворили у гомилу крша.