Станислав Лем - Еден

„То су твоје приватне варијације на тему схизофреничних мућења Калкулатора, а не никакво објашњење!” викну Хемичар.

„Врло је исцрпен”, рече Доктор. „Највише још једно, два питања. Ко хоће да их постави?”

„Изволи, можеш да заузмеш моје место. Можда ћеш боље успети.”

Мало поћуташе.

„Ја”, рече Координатор. „Откуда си знао за нас?” добаци у микрофон.

„Информација — метеорит — брод”, одговори мало после калкулатор, изменивши неколико кратких промуклих звукова са дуплашем. „Брод — друге планете — космички зраци — дегенерација бића.” Пауза. „Наносе смрт.” Пауза. „Стакласто окружење у циљу ликвидације.” Пауза. „Опсерваторија. Хук. Обавио сам — мерења — правац звука — извори хука — жариште погодака ракета.” Пауза. „Пошао сам кад ноћ.” Пауза. „Чекао сам — Бранитељ отворио окружење. Ушао сам. Јесам.” Пауза.

„Објавили су да је пао брод с неким наказама, је ли тако?” упита Инжењер.

„Да. Да смо дегенерисани под утицајем космичког зрачења. И да намеравају да нас затворе том стакластом масом. Обавио је слушна мерења праваца бомбардовања, утврдио њихов циљ и на тај начин нас нашао.”

„Ниси се бојао наказа?” добаци Координатор питање у микрофон.

„Ниси се бојао, то ништа не значи. Одмах, каква је то била реч? Аха, гневист. Можда ће тако превести. Кибернетичар понови питање на чудном жаргону Калкулатора.”

„Да”, одговори готово одмах звучник. „Да. Али — прилика — један на милион планетарних обртаја.”

„Разуме се. Свако од нас би пошао”, климну с разумевањем Физичар.

„Хоћеш ли да останеш с нама? Ми — излечићемо те. Смрти неће бити”, рече полако Доктор. „Остаћеш код нас?”

„Не”, одговори звучник.

„Хоћеш да одеш? Да се вратиш својима?”

„Повратак — не”, одврати звучник. Згледаше се.

„Заиста нећеш умрети! Излечићемо те, заиста!” повика Доктор. „Реци, шта хоћеш да учиниш кад будеш излечен?”

Калкулатор затрешта, дуплаш одговори једним звуком, тако кратким да је једва био чујан.

„Нула”, рече као с колебањем звучник. И мало затим додаде, као у несигурности да ли су га добро разумели:

„Нула. Нула.”

„Неће да остане, да се врати такође неће”, прогунђа Хемичар. „Можда он бунца?…” Погледаше дуплаша. Његове бледо-плаве очи непомично су почивале на њима. У тишини се чуло његово споро, потмуло дисање.

„Доста је било”, рече Доктор устајући. „Изиђите сви!”

„А ти?”

„Доћи ћу за тренутак. Два пута сам прогутао психодрин, могу крај њега још мало да поседим.”

Кад људи устадоше и кренуше према вратима мало дуплашево попрсје, подржавано као невидљивим ослонцем, одједном клону. Очи му се склопише, глава му се беспомоћно забаци унатраг.

„Чујте, али само смо ми испитивали њега, зашто он нас није ништа питао?” присети се на ходнику Инжењер.

„Јесте, пре вашег доласка је питао”, одговори му Кибернетичар. „О односима који владају на Земљи, о нашој историји, о развитку астронаутике. Само пола часа пре но што сте ви дошли, говорио је много више.”

„Мора да је много онемоћао.”

„Сигурно. Упио је јаку дозу зрачења, прелазак преко пустиње мора да га је много измучио, утолико пре што је већ доста стар.”

„Колико дуго они живе?”

„Око шездесет обртаја планете, значи нешто мање од наших шездесет година. Еден се око Сунца окреће брже него Земља.”

„Чиме се хране?”

„То је доста чудно. Чини се да је еволуција овде протицала другачије него на Земљи. Они могу непосредно да примају неке неорганске супстанце.”

„То је стварно чудно”, рече Инжењер.

„Ах, она земља коју је изнео онај први”, нагло се досети Хемичар.

„Да, али на тај начин су се хранили пре више хиљада година. Сада нормално тако не поступају. Они танки пехари на равници, знате, то су као њихови 'акумулатори хране'.”

„Јесу ли то жива бића?”

„То не знам. У сваком случају извлаче селективно из тла супстанце које дуплашима служе за храну и складиште је у 'пехару'. Има много различитих врста.”

„Да, очевидно, мора да их гаје или обрађују”, рече Хемичар. „На југу смо видели читаве њиве тих пехара. Али зашто се онај што је стигао у ракету, укопавао у глину?”

„Јер се пехари, кад падне мрак, увлаче у земљу.”

„Али и тако је свуда имао доста земље, а увукао се баш у ракету.”

„Можда зато што је била уситњена, а он гладан. Нисмо о том говорили с нашим астрономом. Мада је онај стварно побегао из долине на југу…”

„Драги моји, идите сад на спавање”, обрати се Координатор Физичару и Кибернетичару, „а ми се прихватамо посла. Близу је дванаест.”