Станислав Лем - Еден

„Да би могла настати организација, најпре морају постојати средства за споразумевање.”

Координатор је већ пружао кроз излаз куле Гајгеров бројач, чије куцање као да је мало ослабило.

„Обрати пажњу да одређене појаве код њих уопште нису лишене назива, ни везе са другим појавама, само да су и називи, и везе које се дају као стварни, заправо само маске. Наказности изазване мутацијама, називају се епидемијом неког обољења, и тако мора да је са свим осталим. Да би се овладало светом, треба га најпре некако назвати. Лишени знања, оружја, организације, одсечени од других живих, мало могу да предузму.”

„Да”, рече Инжењер, „али она сцена на гробљу, онај ров испред града, показују да поредак ту можда, и поред свега није тако савршен као што би то могао желети невидљиви владалац. А још и то што се наш дуплаш уплашио оног огледалског зида, сећаш се? Очевидно, не протиче све овде тако глатко.”

Гајгер над њиховим главама куцао је све поспаније. Рушевине под зидом што је окружавао брод, потамнеле су, само се земља још димила, а ваздух је треперио у стубу тако високом, да су се слике звезда чудно њихале.

„Одлучили смо да кренемо”, рече Инжењер, „а могли бисмо боље упознати њхов језик. Доста је тога како делује та њихова проклета власт, која се прави да не постоји. И… дати им оружје…”

„Коме? Тим несрећницима, сличним нашем дуплашу? Дао би му у шаке анихилатор? Човече!”

„Па онда, на почетку, могли бисмо сами…”

„Уништити ту власт, је ли?” мирно рече Координатор. „Другим речима — ослободити их силом.”

„Ако другог начина нема.”

„Прво, то нису људи. Не смеш заборавити да на крају крајева, увек разговараш а Калкулатором, и да дуплаша разумеш само онолико, колико га разуме сам Калкулатор. Друго, нико им ово што постоји није наметнуо. Бар нико из космоса. Они су сами до тога дошли…”

„Ако тако расуђујем, изражавам пристанак на све. На све!” викну Инжењер.

„А како хоћеш да расуђујем? Је ли становништво планете дете које је залутало у слепу уличицу из које га можемо извести за ручицу? Кад би то било тако просто, Боже мој! Хенриче, ослобађање би почело од тога што бисмо морали убијати, а што би жешћа била борба, деловали бисмо све неразумније, на крају убијајући већ само ради тога да бисмо себи отворили пут за повратак или пут за контакт, убијајући све који стану на пут Бранитељу! Добро знаш како је то лако!”

„Знам”, прогунђа Инжењер. „Уосталом”, додаде, „још се ништа не зна. Без сумње нас посматрају, и ови прозори које смо поотварали на њиховој 'непробојној' навлаци сигурно им се не допадају. Мислим да сад можемо очекивати наредни покушај.”

„Да, то је могуће”, сложи се Координатор. „Чак сам мислио не би ли вредело поставити неке далеке страже. Електронске очи и уши.”

„То би нам одузело много времена и прогутало материјал, кога немамо превише.”

„И на то сам мислио, па се баш зато и колебам…”

„Два рентгена у секунду. Можемо већ да пошаљемо аутомате.”

„Добро. Бранитеља боље да увучемо горе у ракету — за сваки случај.”

После подне небо се навукло облацима, и први пут од времена кад су стигли на планету, почела је падати ситна, топла киша. Огледалски зид је потамнео, чуло се како се низ његове избочине цеде ситни млазови. Аутомати су неуморно радили, бичеви песка, које су избацивали из пулсомотора, шкрипали су и шиштали на површини оборених плоча. Комади стакласте масе штрчали су у ваздуху. Песак и киша стварали су ретко блато. Црни је увлачио у ракету, кроз теретни улаз, контејнере пуне радиоактивних остатака, док је други аутомат Гајгером контролисао херметичност покривача. Потом су обе машине вукле већ очишћене плоче на места која је одредио Инжењер, где су уз водоскоке варница, које су избацивали апарати за заваривање, велике плоче омекшавале на температури електричног лука, међусобно се спајале и стварале почетак будуће рампе.

Брзо се показало да грађе недостаје, па је после читавог дана рада, Бранитељ у сумрак опет испузао из ракете и поставио се пред избушеним зидовима. Призор је био као из пакла. Киша је стално падала, чак се претварала у пљусак. Неправилна, квадратна сунца букнула би страшним блеском у мраку, грмљавина нуклеарних експлозија мешала се с тупим звуком пламтећег треска стакласте масе кад би се при паду заривала у земљу. На врху су се ширили густи облаци дима и паре, кишне каљуже вриле су уз продорни звиждук, киша је кључала у ваздуху, не стижући до земље. Високо на врху преливале су се у миријадама ружичастих, зелених и жутих дугиних боја муње од експлозија, бацајући јаку светлост. Бранитељ, црн као да је исклесан од угља, уз севање муња се повлачио и полако окретао у месту, подизао тупу њушку и поново би ватрене стреле и громови потресали околину.