Станислав Лем - Еден

„Поноћ?”

„Него шта. Видим да си већ сасвим изгубио рачун о времену.”

„Па, у овим условима…”

„Зачуше иза себе кораке. Из библиотеке је изашао Доктор.” Погледаше га упитно.

„Спава”, рече. „Лоше је. Кад сте изишли, већ ми је изгледало…” не доврши.

„Ниси више с њим говорио?”

„Говорио сам. То значи — чинило ми се да то већ разумете — упитао сам га да ли бисмо могли нешто за њих да учинимо. За све.”

„И шта је рекао?”

„Нула”, поновио је полако Доктор, а њима се учинило да чују мртви Калкулаторов глас.

„Пођите сад сви и лезите”, рече Координатор мало затим, „али још ћу искористити то што смо заједно и упитаћу вас — да ли крећемо?”

„Да”, рече Инжењер.

„Да”,Физичар и Хемичар одговорише готово истовремено.

„Да”, додаде Кибернетичар.

„А ти? Чутиш сада?” упита Координатор Доктора.

„Размишљам. Ја, знате, никад нисам био оволико радознао…”

„Знам, мислиш на то како им се може помоћи. Али сада већ знаш да…”

„Не. Не знам”, тихо рече Доктор.

Један час после спуштања теретне клапне, спустио се и Бранитељ. Инжењер га је довео на двеста метара од стакластог зида који се у висини извијао као да прави недовршени свод и прихватио се посла. Мрак је у дивовским скоковима побегао у дубину пустиње. Светлије од сунца, громовите линије удара секле су огледалски зид, плоче с којих се сливала врелина рушиле су се на земљу, бео дим треперио је над кркљанцем. Инжењер је остављао комаде материје да се хладе и настављао да сече анихилатором, правећи у своду прозоре из којих су се сливале ватрене свеће. На мутној, полупровидној навлаци настали су низови квадратних отвора, у којима се показаше студенци звезданог неба. Дим се у колутовима вукао по песку, у жилама стакласте грдосије нешто је стењало, трештало, комади су се превлачиии бојом тамног жара, а затим је Бранитељ задњом страном пришао ракети. Инжењер је из раздаљине испиптивао колико је зрачење плоча што су попадале. Бројачи су опомињуће зујали.

„Морали бисмо чекати најмање четири дана и ноћи”, рече Координатор, „али пустићемо тамо Црнога и прочишћиваче.”

„Да, радиоактивност је доста велика само на површини. Добар млаз песка под притиском савладаће је. А остатке ћемо нагомилати на једном месту и закопати.”

„Могли бисмо их утоварити у басен за прочишћавање, на крми”, Координатор је замишљено гледао на комаде покривене вишњевом бојом.

„Мислиш? Зашто?” зачуди се Инжењер. „Нећемо од тога ништа имати. само бескористан баласт.”

„Не бих хтео да остављам радиоактивне трагове… Не познају атомску енергију, и боље да је не упознају…”

„Можда си и у праву”, прогунђа Инжењер. „Еден…” додаде мало затим. „Знаш, почиње да ми се ствара некаква слика на основу дуплашевих речи, тог астронома, или тачније… на речи нашег Калкулатора… Наказна.”

„Да”, потврди полако Координатор. „Некаква крајња злоупотреба теорије информација, толико доследна, да чак буди дивљење. Како се показује, она може да буде оруђе за спровођење мучења, много страшнијег од свих физичких мучења, знаш? Селекција, кочење, блокирање информација. На тај начин могуће је заправо спроводити неку геометријски прецизну 'прокрустику', како рече Калкулатор.”

„Како мислиш, да ли они… или он — то разуме?”

„Како, да ли разуме? Ах, мислиш, да ли такво стање сматра нормалним? Па, у извесном смислу ваљда сматра. Јер ништа друго не зна. Иако се позивао на њихову старију историју тирана, обичних, затим оних 'анонимних', што значи да влада скалом поређења. Да, сигурно, да је нема, не би био кадар то да нам каже.”

„Ако позивање на тиранију треба да му омогући сећање на 'боља времена', онда… хвала лепо…”

„Ах, ипак. То је, известан, повезан развојни ток. Неки тамо тиранин очито је смислио да ће сопствена анонимност у постојећем систему владања бити корисна. Друштво, пошто није могло да усредсреди отпор, да усмери непријатељска осећања на једну личност, на неки начин као да постаје разоружано.”

„Ах, схваташ то на такав начин? Тиранин без лица!”

„Можда је то погрешна аналогија, али после извесног времена, кад су настали теоријски основи те њихове 'прокрустике', неки од његових наследника отишао је још даље. Укинуо је, на изглед, чак и свој 'инкогнито', укинуо самога себе, сам систем владавине — наравно, искључиво у сфери појмова, речи, јавног споразумевања…”

„Али зашто овде нема никаквих ослободилачких покрета? То не могу да схватим! И чак, ако своје 'преступнике' кажњавају на тај начин што их утеловљују у те некакве аутономне, изоловане групе — пошто нема никакве страже, никаквог надзора, спољне присиле, могуће је индивидуално бекство, и чак организован отпор.”