Станислав Лем - Еден

„Узео сам то у обзир.”

„Не можеш јаче?”

Координатор не одговори. Висио је приљубљен уза зид, држећи се једном руком за полугу. Полако је покушавао да се ухвати и другом руком. То је било тешко, али је најзад успео. Висећи као на трапезу, згрчио је ноге да не би ударио савијеног Хемичара, и тргнуо неколико пута, подижући се на рукама и опуштајући се свом тежином, док најзад не застења, ударивши целим телом о зид.

Трећи или четврти пут, полуга мало попусти. Недостајало је још неких пет центиметара до краја њеног пута. Координатор се напреже и још једном свом тежином повуче наниже.

Полуга с језивом шкрипом најзад удари у жљеб. Тако је унутрашња пречага била уклоњена.

„Није нам лоше кренуло”, радовао се Физичар.

Инжењер је ћутао. Он је знао своје. Требало је отворити клапну, што је био тежи задатак. Инжењер је покушавао да је покрене, притискајући држак хидрауличног уређаја, али унапред је знао да ништа од тога неће бити. Цеви су попуцале на многим местима и истекла је сва течност. Кад је Доктор управио светлост лампе увис, ручни држак засветле над њима својим кругом као ореолом. Али, за њихове гимнастичке могућности био је превише високо — више од четири метра.

Почеше тада да из свих просторија доносе поломљене апарате, јастуке, књиге. Као право складиште погодних ствари показала се библиотека и у њој звездани атласи неба, веома велики и дебели.

Правили су од њих пирамиду, као од цигала. За два метра висине био им је потребан скоро сат времена. Једна страна се била срушила и отада су почели да слажу систематски, под Инжењеровом командом.

„Физички рад је ипак страхота”, гунђао је Доктор. Лампа је стајала утиснута у пукотину климатизатора и осветљавала им пут док су трчали у библиотеку и враћали се натоварени књигама.

„Никад нисам помишљао да овако примитивни услови могу владати на звезданим путовањима”, соптао је Доктор. Остали су ћутали. Најзад се Координатор, кога су придржавали, пажљиво попе на наслагану пирамиду и дотаче прстима покретач.

„Мало”, рече. „Недостаје ми пет центиметара. Не могу да подскочим, јер ће ми се све под ногама разлетети.”

„Управо имам овде Теорију брзих летова”, рече Доктор, одмеравајући у рукама тешки том. „Мислим да ће баш бити потаман.”

Координатор се ухвати за покретач. Осветљавали су му џепном лампом. Његова сенка поигравала је на белој површини од пластичне масе која је прекривала оно што је сад било таваница. Одједном се брдо књига помери.

„Пази!” сикну Физичар.

„Немам о шта да се одупрем”, добаци им кроз стегнуто грло Координатор. „Држите, до сто ђавола!” Покретач му исклизну из руку, у тренутку се њихао тамо на врху, најзад поврати равнотежу. Нико више није гледао увис, сви су, ухвативши се сплетеним рукама, са свих страна придржавали колебљиву наслагу књига да се не би размакла.

„Само не псуј! Кад једном почнемо, неће бити краја”, упозори га одоздо Доктор. Координатор поново ухвати за покретач. Разлеже се отегнута шкрипа, после које уследи мукло шуштање тешких томова који су клизили. Координатор је висио над њима у ваздуху, али је покретач, за који се чврсто држао, начинио пун заокрет.

„И тако даље, још једанаест пута”, рече, спуштајући се на несигурно брдо књига.

После два часа, клапна је била савладана. Кад је почела да се отвара, поздравили су то једногласним победничким криком.

Отварајући се, клапна се зауставила на половини висине ходника и начинила као неку водоравну платформу по којој је било могуће без већих тешкоћа ући у комору бране.

Скафандере су у пљосњатом зидном орману нашли нетакнуте. Орман је сад лежао водоравно, и они су газили по његовим вратима.

„Излазимо сви или како?” упита Хемичар.

„Најпре ћемо покушати да отворимо капак.”

Био је непомерљив, као да се слио с корпусом брода. Покретаче је било немогуће померити. Раме уз раме, гурали су сва шесторица, затим су покушавали да размрдају завртње, и бацали се на смену час на једну, час на другу страну а завртњи ни да мрдну.

„Показује се да долетети није ништа, да је понекад најтеже изићи”, закључи Доктор.

„Честитам на хумору”, прогунђа кроз зубе Инжењер. Зној му је пекао очи. Седоше тада на врата зидног ормана.

„Ја сам гладан”, изјави у општем ћутању Кибернетичар.

„Према томе, треба нешто појести”, изјави Физичар и понуди се да пође у магацин.

„Боље у кухињу. У хладњаку можда има нечег…”

„Сам нећу моћи. Треба пребацити бар пола тоне крша да би се дошло до залиха. Ко се јавља?”