Станислав Лем - Еден

Расположење је било суморно. Нико није говорио, чак ни Доктор. До остатака залиха у комори нису могли да се пробију, јер је на врата ормана са скафандрима била налегла велика гомила одроњене земље, па Физичар и Хемичар поново кренуше у кухињски магацин, откуда се вратише с конзервама. Било је девет часова кад су приступили прокопавању тунела.

Роботи су се померали споро и тешко. У овалном отвору улаза није било могуће добро се размахнути, људи су чапкали мотикама збијене гомиле земље, а они што су стајали иза њих уклањали су је у ходник. После краћег размишљања, одлучили су да земљу убацују у навигациону кабину јер је била најближа и у њој није било ничег што би им ускоро могло постати потребно.

После четири часа, навигациона кабина била је засута земљом у висини колена, а тунел пробијен у дужини од два метра. Лапорац је био глибав, није да је био тврд, него су оштрице мотака и мотика остајале у њему, а железне дршке које су људи, који су жестоко радили, чврсто притискали, савијале су се и још је најбоље радила челична мотика у Координаторовим рукама.

Инжењер је бринуо неће ли земљана таваница почети да се улеже, и пазио је да се подупирање обавља брижљиво. Предвече, када су умазани глином сели за вечеру, тунел што је водио од клапне увис, с нагибом од готово седамдесет степени, био је дуг једва пет и по метара.

Још једном је Инжењер завирио у отвор кроз који су могли да се провуку у ниже спратове, где се тридесет метара према крми од главног улаза налазила у оклопу теретна клапна, али је видео само црно огледало воде; ниво је био виши него претходног дана, што је значило да је још неки резервоар имао отвор, и да се његова садржина ту полако цедила. Вода је — открио је то помоћу малог Гајгеровог апарата — била радиоактивно загађена, па је брзо затворио бунар и вратио се друговима, не говорећи им ништа о свом открићу.

„Ако крене добро, сутра ћемо се пробити, а ако испадне лоше, пробићемо се за два дана”, изјави Кибернетичар, испијајући треће лонче кафе из термоса. Сви су, уопште, много пили кафу.

„Откуд знаш?” зачуди се Инжењер.

„Тако некако осећам.”

„Он има интуицију које су лишени његови аутомати”, насмеја се Доктор. Како је дан протицао, био је у све бољем расположењу. Кад су га други замењивали у раду на челу прокопа, силазио је у нижа одељења брода и тако обогатио екипу са још две електромагнетне светиљке, машином за шишање косе, витаминизираном чоколадом и читавим пакетом ручника. Сви су били умазани глином, комбинезони су им били потпуно упрљани и умазани, наравно, нису се ни бријали због недостатка струје, а машину за шишање, коју је Доктор донео, презирали су. Уосталом, није је ни он сам користио.

Цео следећи дан протекао им је у копању тунела. Навигациона кабина је тако рећи била већ испуњена земљом, тако да се у њу више није могло уносити. Дошао је ред и на библиотеку. Доктор се за час мало колебао али Хемичар, с којим је вукао носиљке начињене од лима, без колебања је изручио гомилу лапорца на књиге.

Тунел се отворио сасвим неочекивано. Терен је, додуше, од неког времена постајао сувљи и некако мање збијен, али ту Физичарову опаску други нису потврђивали. Лапорац који су уносили у ракету изгледао им је стално исти. Само што су смену на челу преузели Инжењер и Координатор и алатом, још топлим од руку њихових претходника, замахнули по грумењу што је штрчало из храпавог зида, кад један грумен нагло нестаде, а кроз настали отвор проби се лаки дашак ваздуха. Могли су да осете његово благо струјање — спољни притисак био је нешто виши но у тунелу — па самим тим и у ракети. Мотика и челична мотка почеше да раде грозничаво, земљу нико више није износио. Остали чланови екипе, пошто нису могли да помажу онима напред, јер је било мало места, стајали су збијени позади. После неколико нестрпљивих удара, Инжењер хтеде да испузи напоље, али га Координатор задржа. Хтео је најпре да прошири излаз. Наредио је зато да се последња количина земље снесе у ракету, како им ништа не би стајало на путу у тунелу, па је протекло још неколико минута пре но што се сва шесторица не извукоше кроз неправилни отвор на површину планете.

Спуштао се мрак. Црна рупа тунела зјапила је у благом обронку невисоког брежуљка. Даље, све до хоризонта над којим су трепериле прве звезде, пружала се широка равница. Понегде само, знатно удаљени, уздизали су се неки витки облици, налик на дрвета. Светлости која је долазила само од танког појаса залазећег сунца, било је тако мало, да су се боје унаоколо сливале у једнолично сивило. На левој страни од путника што су непомично стајали, укосо се дизао у ваздух огромни избочени труп ракете. Инжењер је његову дужину оценио на седамдесет метара, што је значило да се преко четрдесет метара ракете зарило при паду у брежуљак. У том тренутку ипак нико није обраћао пажњу на ту огромну цев што се црно оцртавала према небу и завршавала беспомоћно штрчећим туљцима покретачких млазњача. Дубоко су увлачили у плућа ваздух с једва ухватљивим непознатим запахом, гледали су пред себе ћутећи. Тек сада их је обузело осећање потпуне беспомоћности — железне дршке мотика као да су им саме поиспадале из руку. Стајали су прелазећи полако погледом по непознатом пространству, пустом, с линијама видика што су тонуле у мрак, са звездама што су лењо, одмерено блескале у висини.