Станислав Лем - Еден

„Поларна?” упита одједном Хемичар, несвесно утишаним гласом и показа на ниску звезду што је слабо титрала на тамном источном небу.

„Не, она се одавде не види, сада смо… да, сада смо под јужним полом Галаксије. Одмах… негде би морао да буде Јужни Крст.”

Подигнутих глава сви су се загледали у већ готово сасвим црну подлогу неба, сјајно озарену сазвежђима. Почеше да ређају називе звезда, да их један другом показују прстима, што их је на тренутак оживело. Звезде су биле једино што им није било потпуно туђе над овом мртвом, пустом равницом.

„Постаје све хладније, као у пустињи”, рече Координатор.

„Нема шта, данас и онако ништа нећемо учинити. Треба се вратити унутра.”

„Шта, у онај гроб?!” љутну се Кибернетичар.

„Без тога гроба овде бисмо били готови за два дана”, хладно одговори Координатор. „Не понашајте се као деца.”

Без и речи више, он се окрете и пође одмереним лаганим кораком према отвору, чија се црна мрља једва оцртавала неколико метара више на обронку брежуљка и спустивши најпре ноге, сав се увуче унутра. За тренутак се још видела његова глава, па се и она изгуби.

Остали се немо згледаше.

„Идемо”, промумла полуупитно, полупотврдно Физичар. Кренуше за њим с оклевањем. Док су се први увлачили у тесни отвор, Инжењер, који је као последњи стајао иза Кибернетичара, рече:

„Приметио си какав чудан запах има овде ваздух?”

„Да. Некако горак… Знаш ли откуда?”

„Сличан је земаљском, али има још неку примесу, мислим нешкодљиву. Не сећам се, подаци постоје у једној малој зеленој књизи, на другој полици у библио…”

Прекиде, сетивши се да је сам пунио библиотеку гомилама лапорца.

„Нека га…” рече без гнева, али с великом тугом, и поче да се увлачи у црни отвор. Кад остаде сам, Кибернетичар се одмах осети нелагодно. Није то био страх, него тешко осећање изгубљености, стравичне отуђености предела тако да је овај повратак у дубину глиничастог ископа имао у себи нечег умирујућег. „Као црви”, помислио је, оборио главу и увукао се у тунел за Инжењером. Није ипак издржао, него је већ готово до рамена унутра, подигао главу, погледао навише и опростио се са звездама што су мирно трепериле.

Сутрадан су неки хтели да изнесу залихе напоље, да тамо доручкују, али Координатор се успротивио, тврдећи да би то створило посебну бригу. Тако су јели при светлу двеју лампи, под клапном отвора, пијући већ сасвим охлађену кафу. Одједном се огласи Кибернетичар:

„Чујте, како је то заправо испало да смо све време имали добар ваздух?”

Координатор се осмехну. На упалим образима имао је сиве пруге.

„Боце с кисеоником су целе. Горе је с прочишћавањем. Само један аутоматски филтер ради нормално — помоћни, хемијски, јер су сви електрични, наравно, отказали. За неких шест, седам дана почели бисмо се гушити.”

„Знао си то…?” полако упита Кибернетичар. Координатор ништа не одговори.

„Шта ћемо сад?” упита Физичар.

Посуде су прали у ведру воде. Доктор их је брисао једним од својих убруса.

„Овде има кисеоника”, рече Доктор, бацивши са звекетом алуминијумски тањир на гомилу других, „то значи да овде постоји живот. Шта знаш о томе?”

„Ништа. Сонда је покупила одавде мало атмосфере за пробу, и отуда све наше знање.”

„Како? Није чак ни атерирала?”

„Није.”

„То је одиста много знања”, рече Кибернетичар. Трудио се да умије лице шпиритусом који је сипао из мале бочице на комадић вате. Имали су врло мало воде погодне за употребу, и нису се умивали већ други дан. Физичар се огледао при светлу лампе, користећи као огледало углачану површину климатизатора.

„То је веома много”, мирно одговори Координатор. „Да је састав ваздуха био другачији, да није у њему било кисеоника, убио бих вас.”

„Шта?” Кибернетичар умало не испусти бочицу.

„И себе такоде, наравно. Не бисмо имали изгледа ни један према милијарду. Сад га имамо.”

Ућуташе.

„Да ли присуство кисеоника претпоставља постојање биљака и животиња?” упита Инжењер.

„Не обавезно”, одврати Хемичар. „На планетама алфе Малог Пса има кисеоника, али нема ни биљака, ни животиња.”

„А чега има?”

„Светловаца.”

„Луменоида? Оних бактерија?”

„То нису бактерије.”

„Није важно”, добаци Доктор. Склонио је посуде и затварао кутије с храном. „Сад заиста имамо других брига. Бранитеља је немогуће покренути, а?”

„Бранитеља нисам чак ни видео”, признаде Кибернетичар. „Не може до њега да се стигне. Сви аутомати излетели су из постоља. Тамо изгледа тако, да би само двотонска дизалица могла расплести сву гвожђурију. Бранитељ лежи на самом дну.”