Станислав Лем - Еден

„То је ипак лудост, знаш?” рече и неочекивано се осмехну. Обојица су гледали на ону страну где се још недавно, као коса цртица оцртавала над самом линијом хоризонта њихова ракета. Сад су се тамо видели, бледосиви у даљини, танки обриси 'чаша'! Опет су изрониле, незнано када. Приђоше им и други. Хемичар баци на земљу завијено шаторско платно и седе, заправо се свали на њега.

„Некако се не види ни траг од овдашње цивилизације”, рече Кибернетичар, претурајући по џепу. Најзад нађе витаминске пилуле у згужваном паковању и почасти све другове.

„А на Земљи не би нашао овакву пустињу, је ли?” добаци Инжењер. „Ни путева, ни неких летећих машина.”

„Не мислиш ваљда да ћемо баш овде наћи верну копију земаљске цивилизације?” прасну Физичар.

„Овај систем је постојан” поче Доктор, „и цивилизација је на Едену могла да се развија дуже но на Земљи, и онда…”

„Под условима да је то цивилизација човеколиких створења”, прекиде га Кибернетичар.

„Чујте, не задржавајмо се овде”, рече Координатор. „Пођимо даље, за пола часа треба да стигнемо до оног”, показа им на танки љубичасти појас на видику.

„А шта је то?”

„Не знам, али нешто јесте. Можда ћемо пронаћи воду.”

„Хлад би ми засад био довољан”, промукло рече Инжењер. Оплакнуо је уста гутљајем воде.

Зашкрипаше ремени тоболаца док су их притезали на рамена. Група се опет растегла у врсту и ишла равномерно по песку. Прошли су поред неколико десетина 'чаша' и неколико већих творевина, које као да су биле подупрте лијанама или пузавицама спуштеним до земље, али ниједна није била ближе од двеста метара, а они нису желели да скрећу. Сунце је стигло до зенита, кад се предео променио.

Песка је било све мање. У дугим, плитким гребенима израњала је из њега риђа, сунцем спржена земља. Ту и тамо расле су хрпе сиве, мртве маховине. Кад би их дотакли ципелама, мрвиле би се, распадајући се у сасушену трулеж, као изгорели папир. Љубичасти појас сада се изразито делио на поједине групе приземних облика чије су боје постале светлије. Било је то пре зеленило, попрскано олињалим плаветнилом. Северни дашак доносио је слаб, лак мирис који су са сумњичавом радозналошћу увлачили у ноздрве. Кад се нађоше близу лако изувијаног зида од тамних испреплетених облика, они што су ишли напред мало успорише, тако да су остали могли да им се придруже, и у несређеној групи прилазили су, прочељу чудних облика.

Са раздаљине од сто корака могло им је изгледати као шипраг, као некакво жбуње у коме има много великих, модрикастих птичјих гнезда, не толико по стварној сличности, колико због напора очију које су се трудиле да стране облике сложе у било шта познато.

„То су некакви пауци?” несигурно рече Физичар, и тада се свима одједном учини да виде нека паучинаста створења с малим, вретенастим труповима, покривена густом, накострешеном чекињом, непомична са необично дугим и танким ногама скупљеним под собом.

„Ма то је растиње!” повика Доктор. Полако је прилазио све ближе сиво-зеленкастом 'пауку'. У ствари, показа се да су 'ноге' нека врста дебелих стабљичица, чија су задебљала и влакнима покривена коленца лако могла да буду зглавци чланконожаца. Те стабљичице, израстајући из маховинастог терена, по шест, седам или осам у групи, састављале су се у висини у квргаво, дебело 'тело', које је подсећало на спљоштени трбух, окружен паучинастим појасевима што су блештали на сунцу. Биљни „пауци” расли су доста близу један другог, али било је могуће проћи између њих, ту и тамо стабљичице су пуштале огранке и испусте који су имали боју готово као земаљско лишће и завршавали се скупљеним пупољцима. Доктор опет баци најпре камен у 'трбухе' што су висили неколико метара над земљом, а кад се ништа није десило, он пажљиво разгледа стабљичицу, и најзад је засече ножем. Изнутра је у ситним капима истицао светложут, водњикав сок, који је одмах почињао да се пенуша и да мења боју у наранџасту и риђу, а после неколико тренутака би очврснуо у смесу налик на смолу јаког мириса, који се свима најпре допаде, да би убрзо осетили у њему нешто одвратно.

У дубини тог необичног гаја било је нешто хладније него у равници.

Само су пупави 'трбуси' давали мало хлада. Било га је, уосталом, све више што су се упуштали даље у тај честар, трудећи се колико је било могуће, да не додирују стабљичице, а нарочито беличасте изданке, којима су се завршавали најмлађи изданци, јер су будили у њима необјашњиво гађење.

Терен је био спужваст, мек, испуштао је влажно испарење у коме је тешко било дисати. По лицима, по рукама прелазиле су им сенке 'трбуха', час виших, час нижих, већих и мањих. Једни су били гипки и њихове бодље су имале јаку наранџасту боју, други сасушени, увели, умртвљени, а и с њих су висили дуги, витки појасићи паучине. Кад би наишао ветар, цео честар би испуштао потмуо, непријатан шушањ, не онај меки шум земаљске шуме, него као пресипања хиљада и хиљада крутих папирића. Местимично су им поједине биљке затварале пут, сплетене огранцима, па су морали да траже пролаз и због тога су се кретали спорије него по равници. Све су чешће бацали погледе увис, према бодљикавим 'трбусима', тражећи у њима сличности са гнездима, шишаркама или чаурама.