Станислав Лем - Еден

Доктор, који је ишао напред, готово закачи лицем црну висећу влас налик на сјајну, јаку нит или на лаковану жичицу, и већ је хтео да је руком одмакне у страну, али пошто ништа слично дотле нису срели, нагонски је подигао очи и на месту се укочио.

Нешто бледобисерасто, квргасто, обешено преко заједно састављених врежа одмах крај самог основа једне 'чауре', непомично га је гледало. Тај поглед је осетио пре но што је разабрао где су очи тог безобличног створа. Није могао да пронађе ни његову главу, ни огранке, видео је само врећасто испуштену, као изнутра набијену балонастим цистама кожу, која је слабо блештала, а из тамног и издуженог левка, дугог око два метра, помаљала се дебела и црна длака.

„Шта је тамо?” упита Инжењер који му је управо пришао. Дактор ништа не рече, а Инжењер подиже поглед и укочи се.

„Чиме он гледа?” нагонски упита Инжењер и повуче се корак натраг, таквим гађењем га је испунило то створење које као да се упијало у њега пожудним, необично усредсређеним погледом — мада није видео и чак се није ни домишљао његових очију.

„Ох! Та то је гадост!” скину однатраг Хемичар. Сви су сад стајали иза Инжењера и Доктора, који се најпре био повукао испод створа што је висио — други су се били размакли онолико колико су то допуштале еластичне вреже — извадио је из џепа комбинезона оксидирани цилиндар и полако, одмереним покретом, управио га на, светлије од биљног окружења, мехурасто тело и притиснуо обарач.

Тада се, у делићу секунда, догодише многе ствари одједном.

Најпре нешто блесну, тако јако да су сви потпуно обневидели, сем Доктора који је баш у том тренутку био трепнуо. Блесак није трајао дуже од његовог трептаја. Танушан млаз још је шикљао увис, кад се вреже повише, зашушташе, обави их гваља црне паре и, истовремено, створ слете доле и тешко, мокро пљесну. За тренутак је лежао беспомоћно као сиви балон пун израслина из кога излази ваздух — само се црна длака увијала и поигравала над њим као луда, шибајући у муњевитим трзајима кроз ваздух. Затим се длака изгуби, и по сунђерастој маховини крај њихових ногу на све стране се размилеше пужевим покретима безоблика, мехурасти удови створења — и пре но што ико стиже да се огласи или помери — бекство, или тачније речено, растакање се заврши — последњи делићи створа, сићушни као гусеничице, вредно су се увлачили у дубину подлоге, у подножја врежа, и путници су пред собом имали празно место. Само им је ноздрве просто опекао несносан, сладуњав смрад.

„То је била некаква колонија?…” несигурно рече Хемичар, трљајући очи. И други су жмиркали док су им у засењеним очима још кружиле црне мрље.

„Е плурибус унум”, одговори Доктор, „или боље речено, е уно плурес — не знам је ли то добар латински, али то је ваљда баш такав мноштвен створ, који се по потреби дели…”

„Ужасно смрди”, рече Физичар. „Идемо одавде.”

„Идемо”, сложи се Доктор.

Кад су одмакли двадесетак метара од тог места, он неочекивано додаде:

„Питам се шта би се десило да сам додирнуо ону длаку?”

„Задовољење те радозналости могло те је скупо стајати”, добаци Хемичар.

„А можда баш не. Добро знаш да често сасвим невина створења еволуција заодева у, наизглед, опасне облике.”

„Ох, пустите ту расправу, тамо са стране постаје некако светлије”, повика Кибернетичар. „Ког смо ђавола уапште ушли у ову паучинасту шуму!?”

Зачуше жубор потока и застадоше. Нешто даље, жубор је постао гласнији, да би затим ослабио или се сасвим губио, и они не успеше да га открију. Честар се проређивао, терен је постајао изразито мекши, ишло се по њему непријатно, као по танкој кори мочваре, понекад би нешто под стопалом запиштало, као трава пуна воде, али од воде нигде није било ни трага.

Одједном се нађоше на рубу кружног удубљења, пречника од више десетина метара. Неколико осмоногих биљака расло је у њему, све су стајале далеко једна од друге и изгледале врло старе — стабљике су им се распадале, као да нису биле кадре да подржавају централно задебљање, и подсећале су на велике, осушене пауке у још већој мери него било која од оних што су их дотле видели. Дно удубине местимично су покривали риђасти комади порозне масе, делимично заривени у површину, делимично оплетени испустима растиња. Инжењер се одмах спусти низ стрму, мада не високу падину, али тек кад се он тамо нашао, овима што су гледали одозго удубљење се учинило налик на кратер, као место неке катастрофе.

„Као од бомбе”, рече Физичар. Стајао је на врху насипа и гледао како Инжењер долази до великих остатака у подножју највећег 'паука' и труди се да га подигне с места.