Станислав Лем - Еден

Тешко је било издржати горки мирис. Један за другим путници су почели кијати, из очију су им текле сузе. Притискујући марамице на лице, мало се одмакоше од застора који је изнутра изгледао као водопад црне, сирупасте течности.

„Но, најзад смо у кући! То је творница, аутоматска творница!” избаци из себе Инжењер између напада кијања. Помало као да су се на викавали на тај горки запах, кијање престаде, и сад су гледали око себе жмирећи, очију пуних суза.

Само што су закорачили на подлогу која се еластично угибала као напета гума, у њој се појавише црни бунари из којих су искакали светлећи предмети, али тако брзо да је њихове облике било немогуће распознати. Били су величине људске главе, чинило се да горе, излетали су увис а један из целог низа луласто нагнутих стубова усисавао их је, не престајући да се врти. Предмети нису одмах нестајали јер су кроз трепераве зидове, као кроз тамно стакло могли да се назиру, затим све слабије и слабије, тако да се видело како унутрашњошћу стуба путују некуд даље.

„Серијска производња с траке”, промумла Инжењер иза марамице на носу.

Обишао је бунар, опрезно ступајући. Откуда је долазила светлост? Таваница је била полупровидна. Сива, монотона посвета губила се у мору гипких тела што су избијала као потоци што теку кроз ваздух. Чинило се да све те гипке творевине дејствују под једном командом, у истом темпу. Водоскоци распаљених предмета шикљали су увис. Исто се дешавало и на великој висини. Под таваницом, такође, видели су се лукови оцртани у ваздуху као бројанице летећих грумена, само су ти горе били много већи.

Инжењер слеже раменима. „Појма немам.”

„Бојим се да готов производ нећемо наћи ни за годину дана. Ова хала протеже се километрима у дужину”, упозори их Физичар.

Али чудно је било то што су улазили дубље у халу, све лакше су дисали, као да се горки мирис ширио само у близини завесе.

„Нећемо ли залутати?” забрину се Кибернетичар.

Координатор принесе очима компас.

„Нећемо. Добро показује… нема ту ваљда никаквог железа, а надам се ни електромагнета.”

Више од једног часа кружили су по треперавој шуми необичне творнице, док око њих не постаде мало пространије. Могао се осетити дашак свежег ваздуха, хладан, тако рећи расхлађен. Стубови који су ишли у разним правцима, размицали су се и заустављали пред огромним, купасто нагомиланим завојитим точком. С висине су се према њему спуштале, увијајући се у ваздуху као бичеви, савијене гране које су се завршавале тупим задебљањима. Из њих је избијао ковитлац предмета, црних, као покривених сјајним лаком, и упадао у дубину турбине на месту које нису могли да виде, јер се налазило неколико метара изнад њихових глава.

Сочивасто испупчен, мрки зид турбине наспрам њих надуо се, нешто ју је изнутра потресало, надимала се — они се и нехотице одмакоше унатраг, тако је грозно изгледао прљавосиви мехур што се надимао — а онда се одједном безгласно распрснуо, и из округлог отвора шикнуо је поток црних тела. У истом тренутку, доле су из широког бунара изишле наћве са извијеним странама, и предмети су, бубњајући као да су ударали у дебео гумени јастук, упадали у њих, а наћве су подскакивале, бацане трзајима, који су на задивљујући начин ређали црне предмете, тако да је већ после неколико секунди њихов четвороугаоник почивао на плитком дну наћава.

„Готова производња!” викну Инжењер, притрча рубу и без размишљања се саже, хватајући за испуст црног предмета који се налазио најближе. Координатор га у последњем тренутку ухвати за појас комбинезона, и само захваљујући томе Инжењер није упао главачке у наћве, јер да испусти тешки предмет није хтео, а сам да га подигне није могао. Тек му Физичар и Доктор помогоше — и велики терет заједничким снагама би извађен.

Био је велики као људски труп, имао светлије, полупровидне одсечке у којима су блештали, утопљени у редове ситнијих, метално сјајних кристалића, отвори окружени ушастим задебљањима. На површини је имао храпав мозаик избочина од тамнољубичасте, а на светлу црне, необично тврде масе, речју, био је необично компликован. Инжењер се саже, загледајући с разних страна у отворе, трудећи се да пронађе неке покретне делове. Пипао је, куцкао и нико му у томе није сметао. Трајало је то доста дуго, а за то време Доктор је гледао шта се дешава у наћвама. Формиравши геометријски паралелопипед истих онаквих тела као онај који је проучавао Инжењер, на дебелом, од напора дрхтавом ослонцу полако се дигла увис и одмах омекшала с једне стране, мењајући облик, огромна кашика. Тада се испружило нешто попут велике сурле, отворило се и избио је врели, горки дим. Зјапећа чељуст је с језивим мљацкањем усисала све предмете, затворила се као да их гута, и одједном је та сурласта грдосија синула изнутра. Доктор је могао да види усијано језгро жара. Предмети који су се расплињавали формирали су монолитну, наранџасту горућу кашу, сјај је ослабио, сурласта чељуст потамнела. Доктор, заборављајући на другове, пође дуж двају великих стубова у којима су сад протицала као у наказном једњаку ватрена зрна масе. Уроњен у лавиринт и подигнуте главе, сваки час бришући сузне очи, покушавао је да прати пут усијане каше. Повремено му се губила из вида, а затим би опет наилазио на њен траг, јер је просијавала из дубине црних протока што су змијасто вијугали, док одједном није застао на месту које му се учинило познатим — виде како ватрено палацава тела, већ делимично обликована, лете у некакву чељуст, док су поред њих излетала друга, као да су из отвореног бунара искакала увис. Гутали су их редом дебели црни стубови као слоновске сурле, у руменим шпалирима хлађеног жара протицала су дубином тих стубова, смањујући се на висини. Доктор је ишао и ишао дигнуте главе, не памтећи ништа, тела су га престизала, али то није имало значаја, јер су непрекидно куљале гомиле других а онда се умало не сруши, испустивши придављени крик.