Станислав Лем - Еден

Опет је стајао на празном месту, пред њим је расла огромна грдосија турбине, лава, у дугом путовању већ сасвим охлађених црних предмета куљала је одозго у њено гротло. Доктор обиђе бочницу турбине, јер је већ знао с које стране треба очекивати порођај — и нађе се испред људи што су стајали поред Инжењера, који је још проучавао црни предмет, док је пуцајући велики мехур управо бљувао 'готову производњу' у поново формиране наћве.

„Хало! Не мучите се више! Све већ знам! одмах ћу вам рећи!” довикну им Доктор.

„Где си био? Већ сам се забринуо!” викну на њега Координатор. „Заиста си нешто открио? Инжењер ништа не зна.”

„Бар да је ништа! То не би било такво зло!” фркну Инжењер. Диже се, бесно одгурну црни предмет и одмери Доктора гневним погледом.

„Но, и шта си то открио?”

„То вам је овако”, рече са чудним смешком Доктор, „те ствари бивају гутане тамо”, показа чељуст сурле што се баш отварала. „сад ће се сви истопити, измешати, поћи увис у порцијама, тамо почиње њихова обрада. Док су тек мало вишњасте боје од врелине, лете доле, под земљу, тамо мора да постоји још један спрат, и опет им се нешто тамо ради, враћају се кроз такав бунар овамо сасвим бледи, али још светлећи, праве излет под сам кров, упадају у ово гротло”, показа на турбину, „затим у 'складиште готове производње', из њега иду поново у сурлу, растапају се у њој, и тако укруг — непрекидно — формирају се, обликују; растапају, формирају…”

„Јеси ли ти полудео?” шапатом упита Инжењер. На челу му се појавише крупне грашке зноја.

„Не верујеш? Можеш да провериш сам.”

Инжењер је проверио — два пута. Трајало је то добар час. Кад се поново нађоше поред наћава у којима је управо била нова, у паралелопипед формирана порција 'завршног производа', почео је да се спушта мрак и у хали је постајало сиво.

Сав ван себе, Инжењер се тресао од љутине, док му се лице непрестано грчило. Остали, не мање зачуђени, нису ипак читаво откриће преживљавали толико снажно.

„Морамо одавде одмах да изиђемо”, рече Координатор, „по мраку може да буде тешко.” Он ухвати Инжењера под руку. Овај се даде повући, безвољан, али се одмах отргну, прискочи до црног предмета који су оставили и с напором га подиже.

„Шта ћеш са тим?” упита га Координатор. „Добро, момци, помозите му.”

Физичар ухвати ушасте испусте, те он и Инжењер понесоше безоблични црни предмет. Тако стигоше до угнуте границе. Доктор мирно крете на сирупасто сјајни зид 'водопада' — и нађе се у равници на хладном вечерњем ваздуху. Са уживањем је дубоко удисао свежину коју је доносио ветар. И други стигоше за њим, а Инжењер и Физичар с напором донеше свој терет до места на коме су оставили ранце, и бацише га на земљу.

Запалише примус, загрејаше мало воде, растворише у њој месни концентрат и прихватише се јела, прилично изгладнели. Јели су ћутке. У међувремену постаде врло мрачно. Појавише се и звезде, чији се сјај појачавао сваког тренутка. Неодређени честар далеког гаја изгуби се у мраку, и само је још плавичасти пламен примуса, њихан благим налетима ветрића, давао нешто светлости. Високи зид хале иза њихових леђа, утонуо у мрак, није испуштао ни најслабији звук, чак се није видело ни то да ли и даље протичу водоравни таласи.

„Овде постаје мрачно као код нас на тропима”, рече Хемичар. „Да ли смо то пали у екваторски појас?”

„Чини се да је тако”, одговори Координатор, „мада не знам чак ни колики је нагиб планете према еклиптици.”

„Како? Али то мора бити познато?”

„Наравно. Подаци су на броду.”

Ућуташе. Појачавала се ноћна хладноћа, па се покрише ћебадима, а Физичар поче да подиже шатор. Напумпао је плахту док није постала слична спљоштеној полукугли с невеликим улазом над самом земљом. Тражио је у близини неки камен којим би могле да се притисну ивице шатора да га не однесе ветар — имали су кочиће, али нису имали чиме да их забију — али около су били расути само ситни грумени, па се празних руку врати онима што су седели крај плавичастог пламена.

Одједном, поглед му паде на тешки предмет који су донели из хале, па га подиже и њиме притисну ивицу шатора.

„Бар је за нешто погодан”, рече Доктор који је пратио шта Физичар ради.

Инжењер је седео погрбљен, ослонивши главу на руке. Био је права слика крајње потиштености. Стално је ћутао, чак је и јело затражио неким неодређеним мумлањем.

„И шта сад, драги моји?” нагло упита, усправљајући се.

„Спавати, разуме се”, мирно одговори Доктор. Свечано извади из кутије цигарету, запали је и дубоко увуче дим.