Станислав Лем - Еден

„Откуд знаш да их убацује у обрт поново? Можда овде не?” упита Физичар.

„Отуда што је складиште пуно.”

Нико то, додуше, није добро схватао, али су ћутали, пролазећи даље.

Било је близу четири кад Координатор нареди да се враћају. Стајали су на дну одсека који се састојао од два одељка. Први је производио дебеле штитове снабдевене ушастим захватима, а други је одсецао дршке и на њихово место причвршћивао делове елиптичних прстенова, после чега су штитови путовали у подземље, откуда су се враћали глатки, 'обријани' како рече Доктор, да би опет били подвргнути процесу припајања ушастих хватаљки.

Кад изидоше у равницу и када по још јаком сунцу кренуше на ону страну где су оставили шатор и ствари, Инжењер рече:

„Но, то постаје помало јасно.”

„Заиста?” с присенком ироније упита га Хемичар.

„Да”, потврди Координатор и обрати се Доктору: „Шта о томе мислиш?”

„То је лешина”, одговори Доктор.

„Како лешина?” упита Хемичар, који није схватао ништа од онога што су говорили.

„Лешина која се креће”, додаде Доктор. Ишли су још мало ћутке.

„Могу ли најзад да сазнам шта све то значи?” викну не без љутње Хемичар.

„Ккомплекс за производњу разних делова којим се управља из даљине, који се током времена потпуно растројио, јер је остављен без икаквог надзора”, објасни Инжењер.

„Ах! А откада, шта мислиш?”

„То не знам.”

„С врло великом приближношћу и не мањим ризиком може се претпоставити… најмање од пре неколико десетина година”, рече Кибернетичар.

„Али могуће је и много раније. Кад бих чуо да се то десило пре двеста година, такође се не бих зачудио.”

„Или пре хиљаду година”, додаде флегматично Координатор.

„Надзорни електромозгови се, као што знаш, растројавају у темпу сагласном с коефицијентом”, поче Кибернетичар, али га Инжењер прекиде:

„Могу да делују на другачијем принципу него наши, а ми чак не знамо ни да ли су то електронски уређаји. Ја лично сумњам. Сировина је неметална, полутечна.”

„Нису важне подробности”, рече Доктор, „али шта мислите о томе? То јест, каква су вам предвиђања? Моја су доста суморна.”

„Мислиш о становницима планете?” упита Хемичар.

„Мислим о становницима планете.”

Касно ноћу стигоше до брежуљка на коме се високо уздизао труп брода. Да би убрзали марш, а и да би избегли сусрет са становницима гаја, пресекли су га на месту где су се честари раздвајали на десетак метара, као да их је на обе стране размакнуо неки огромни плуг. Само се у маховинама обраслим изораним браздама терена размножавало баршунасто растиње.

Нагли мрак прекрио је долину кад је обрис ракете могао већ изразито да се назре, па су се снашли и без помоћи светиљки. Били су гладни, али још више уморни, па су одлучили да подигну шатор напољу. Физичар, који је изгарао од жеђи — током повратка сву су воду утрошили — осетио је такву потребу за пићем, да се кроз тунел упутио у брод. Доста дуго се није враћао. Они су већ намештали надувани шатор кад чуше његов крик, још испод земље. Прискочише отвору и помогоше му да се извуче. Руке су му се тресле. Био је тако узбуђен, да је једва говорио.

„Шта се десило? Смири се!” викали су му сви у глас. Координатор га ухвати чврсто за рамена.

„Тамо”, показа на труп што се црнео над њима, „тамо је био неко.”

„Шта?”

„По чему знаш?”

„Ко је био?”

„Не знам.”

„Па откуд знаш да је био?”

„По… По траговима. Грешком сам ушао у кормиларницу — која је пре тога била пуна земље — а сада је нема.”

„Како нема?!”

„Нема. Готово сасвим је чисто.”

„И где је та земља?”

„Не знам.”

„Погледао си и у друге просторије?”

„Да. То значи… био сам заборавио да је у кормиларници била земља, и најпре ништа нисам помислио, јер сам хтео да пијем, пошао сам у магацин, нашао воду, али нисам имао чиме да је захватим, па сам пошао у твоју кабину”, погледа Кибернетичара, „а тамо…”

„Шта тамо, до ђавола?!”

„Све је било покривено слузевином. Сигурно је још имам на обући! Нисам видео ништа, тек касније сам осетио да ми се ђонови лепе.”

„Али, можда је истекло нешто из резервоара, или је дошло до неке хемијске реакције. Сам знаш да је половина посуда у лабораторији поразбијена.”

„Не говори глупости! Боље осветли моје ноге.”

Светлост пође наниже и показаше се Физичарове ципеле, које су се местимично пресијавале, као да су превучене наслагом безбојног лака.

„То још није доказ да је тамо неко био”, неубедљиво рече Хемичар.