Станислав Лем - Еден

„Све је то пре…” прогунђа. „Помиришите.”

Подиже према њима руку — на вршцима прстију блештало је нешто као капља рибљег лепка. Хемичар први савлада нагонско гађење. Оте му се зачуђени узвик.

„Познајеш то?” упита га Доктор.

Сви су сад мирисали и — препознавали горки запах који је испуњавао хале 'творнице'.

Доктор пронађе у углу полугу коју је било могуће скинути, подметну њен шири крај под тело и покуша да га преврне на другу страну. Одједном се оклизну, крај полуге проби кожу и челик се зари готово до половине у ткиво.

„Но, сад смо готови! Не само олупина, него и гробље!” фркну бесно Кибернетичар.

„Боље би било да помогнеш!” гневно му добаци Доктор, који се сам мучио да преврне телесину.

„Ама, чекај, човече”, рече Инжењер. „Како је могуће да је та стока покренула агрегат?”

Сви га запањено погледаше.

„Стварно”, сложи се Физичар. „И шта сад?” додаде приглупо.

„Макар попуцали, морамо га преокренути, кажем вам!” прасну Доктор. „Ходите сви, не, с ове стране. Тако! Не гадите се! Де, шта је тамо?”

„Чекај”, рече Инжењер. Изиђе и мало касније се врати са челичним моткама које су користили за копање тунела. Потурише их као носаче под мртви труп, и на Докторову команду подигоше их. Кибернетичар задрхта кад му рука, одмакнувши се по клизавом челику, дотаче голу кожу овог створа које се с грозним пљеском преврте на бок. Одскочише. Неко крикну.

Као из гигантске, вретенасто издужене остриге помоли се из крилато скупљених, дебелих, набораних меснатих навлака дворуко телашце, суљајући сопственом тежином наниже, док чворастим прстићима не дотаче под. Није било веће од детињег попрсја док је тако висило на растегнутим опнама бледожутих жила, климајући се све спорије и спорије, док најзад не замре. Доктор се први одважи да му приђе, ухвати за крај меке, многопрегибне ручице, и мало попрсје, покривено бледим жилицама, испружи се, показујући плоснато лишце без очију, са отвореним ноздрвама и нечим искиданим, као разгризеним језиком на месту где су у човека уста.

„Становник Едена…” рече потмулим гласом Хемичар. Инжењер, превише потресен да би нешто рекао, седе на руб генератора, и потпуно несвесно поче да брише руке о тканину комбинезона.

„Па добро, је ли то једно створење или два?” упита Физичар. Гледао је изблиза како Доктор дотиче нежне груди непокретног трупа.

„Два у једноме или једно у двома, или су то можда симбионти. Није искључено да се у неким раздобљима разлучују.”

„Да, као она машкара с црном длаком?” додаде Физичар. Доктор климну главом не прекидајући прегледање.

„Али онај велики нема ногу, ни очију, ни главе, ништа!” рече Инжењер. Он запали цигарету, што никад није чинио.

„То ће се тек показати”, одврати Доктор. „Мислим да нећете имати ништа против тога да обавим сецирање? Овако или онако морамо га рашчеречити, јер га друкчије не можемо одавде изнети. Узео бих неког да ми асистира, али то може да буде непријатно. Ко се јавља добровољно?”

„Ја.”

„Могу ја”, јавише се готово истовремено Координатор и Кибернетичар.

Доктор се диже на ноге.

„Двојица, то је још боље. Идем да потражим оруђа, то ће мало потрајати. Морам рећи да се наш боравак овде компликује; још мало и човеку ће бити потребна недеља дана да очисти једну ципелу, не можеш да завршиш ништа што започнеш.”

Инжењер и Физичар изиђоше на ходник. Координатор, враћајући се из дворане за превијање, већ опасан гуменом кецељом и са заврнутим рукавима, застаде крај њих. Носио је никлену тацну пуну хируршког оруђа.

„Знате како делује прочишћивач”, рече. „Ако хоћете да пушите, идите горе.”

Тако пођоше према тунелу. Хемичар им се придружи, а за сваки случај узе електројектор, који је Инжењер оставио у машинском одељењу.

Сунце је стајало високо, мало, спљоштено, загрејани ваздух је као пихтије треперио над песком у даљини. Седоше у хлад који је бацао погнути труп ракете.

„То је врло чудна животиња, и заиста је необично што је могла да покрене генератор”, рече Инжењер. Протрља образ, брада је већ престала да боцка. Сви су већ били зарасли, стално су понављали како треба да се обрију, али некако никад за то нису имали времена.

„Право да кажем, највише се радујем што је тај генератор почео уопште да даје струју. То значи бар да су калемови читави”, рече Инжењер.

„А овај спој?” примети Физичар.

„То не смета, искочио је аутоматски осигурач, ситница. Механички део се потпуно распао, али за то ћемо наћи излаз. Имамо резервине комплете лежишта, треба их само потражити. Наравно, навој такође може да се доведе у ред, али голим рукама и ми бисмо оседели радећи на том. Сад мислим да ми се није дало да све ваљано разгледам, што сам се бојао да је тамо потпун прах, а тада знате шта би с нама било.”