Станислав Лем - Еден

„Реактор…” поче Хемичар и искриви лице.

„Реактор — полако. На реактор ће доћи ред. Најпре морамо да имамо струју. Без струје се ништа не да учинити. Проток хлађења може да се уклони за пет минута, али треба спојити све водове. За то опет морам да имам струју.”

„Мислиш ли да се прихватиш машина сада?” с надом у гласу упита Физичар.

„Да. Направићемо план којим редом да вршимо ремонт. Већ сам о томе говорио с Координатором. Најпре морамо да имамо бар један исправан агрегат. Наравно, без ризика се ништа не да учинити, јер агрегат ваља покренути без атомске енергије — ђаво би га знао како! Коњском вучом ваљда… Ох… све док не делује електрична дистрибуција, појма немам шта се дешава у реактору.”

„Па добро, неутронске бленде дејствују чак и без даљинског управљања”, рече Физичар, „реактор је аутоматски престао да ради. У најгорем случају, за време почетног пуштања у рад могла би настати мало превисока температура, ако хлађење…”

„Баш ти хвала! Реактор може да се истопи, а ти велиш 'па добро'?”

Понети жаром препирке, једва се вратише на миран и конструктиван разговор, а како ниједан није имао воље да се враћа у ракету, цртали су схеме на песку, кад се на излазу тунела помоли Докторова глава. Он их позва.

Поскакаше на ноге.

„Но, шта је тамо?”

„Са извесне тачке гледишта мало, а с друге опет много”, одговори им Доктор, који је изгледао доста необично тако док му се само глава дизала над земљом.

„Мало”, настави он, „јер како год то чудно звучало, и даље нисам сигуран да ли је то једно створење или су два. У сваком случају, то је животиња. Има два крвна система, али нису сасвим раздвојени. Оно велико — носилац — покретало се, како мислим, скоковима или корацима.”

„То је велика разлика”, рече Инжењер.

„И јесте и није”, објасни Доктор. „Оно што је изгледало као грба — тамо је тракт за варење.”

„На леђима?”

„То нису била леђа! Кад ју је струја погодила, пала је заправо на леђа!”

„Како, хоћеш да кажеш да оно мање, налик на…” Инжењер прекиде, не довршивши реченицу.

„На дете”, мирно дорече Доктор, „да, некако је јахало на том носиоцу, у сваком случају, то је могуће. Добро, није јахало на врху”, поправи се, „најчешће је, вероватно седело унутар тога већег трупа. Он има тамо такво торбасто гнездо, и једино са чиме могу то да упоредим јесте кенгурска торба, али сличност је веома мала и нефункционална.”

„И претпостављаш да је то створење интелигентно? Но, ваљда јесте”, рече Физичар.

„Сигурно је морало бити интелигентно, чим је умело да отвори врата, да их иза себе затвори, а и да не говорим о пуштању у покрет машина”, рече Доктор, који некако није показивао воље да изиђе на површину. „Проблем је само у том што оно нема нервни систем по нашем схватању.”

„Како?!” скочи на њега Кибернетичар. Докторова глава диже обрве.

„Шта да радимо, тако је. Постоје органи чију намену не умем ни да замислим. Постоји кичма, али у лобањи, у оној малој лобањи, нема мозга. То значи, има тамо нешто, али сваки анатом би ме назвао незналицом кад бих покушао да га убедим да је то мозак… Неке жлезде, али као лимфне, а између плућа — јер оно има троја плућа — пронашао сам нешто најчудније на свету. Нешто што ми се веома није допало. Ставио сам то у шпиритусни раствор, касније ћете разгледати. За сад има хитнијих послова. Машинско одељење изгледа, на жалост, као кланица. Треба одмах изнети и све закопати, јер је у ракети топло и журба је заиста пожељна — нарочито при овој жези. Можете да ставите црне наочари, да повежете лица, јер задах није пријатан, али толика количина сирове материје…”

„Шалиш се?” слабашним гласом упита Физичар.

„Не.”

Доктор тек тада изиђе из тунела. Преко гумене кецеље имао је другу, белу, одозго до доле умрљану црвено.

„Заиста, то може да изазове мучнину, жао ми је. Али шта да се ради, треба. Хајдете одмах.” Доктор се окрете и нестаде. Ови се само згледаше и један за другим кренуше у тунел.

Гробарска работа, како је назва Хемичар, завршила се тек касно по подне. Радили су полуголи, да не би умазали комбинезоне, износећи огромни терет чиме год се дало — ведрима, на лименим носиљкама, закопали су рашчеречене остатке двеста метара далеко од ракете, на врху брега, и поред Координаторових упозорења да штеде воду, утрошили су пет ведара на прање. Док се не би усирила, крв великог створења подсећала је на људску, али брзо је мењала боју у наранџасту, да би осушена прешла у жућкасту и расипала се у прах.