Станислав Лем - Еден

„Шта? А стварно, говорио је нешто. Шта је то било?”

„Игла.”

„Шта?!”

„Или и не-игла — можеш сам да видиш. То је у тегли, у библиотеци. Комадић танке цевчице с оштрим завршетком, косо засечен као лекарске игле за ињекције.”

„Како то?”

„Ништа више не знам.” Инжењер устаде.

„То је зачуђујуће, али… сам не разумем зашто ме то тако мало интригира. Заправо, готово уопште не, ако треба да будем искрен. Сад се осећам као пред старт, знаш? Или као путник авиона који је на неколико минута сишао у страној луци, умешао се у гомилу домородаца, био сведок неке чудне, неразумљиве сцене, али зна да не спада у то место, да ће за тренутак полетети, и све из околине стиже до њега као из велике раздаљине, туђе и равнодушно.”

„Нећемо полетети одмах…”

„Знам да нећемо, али имам такво осећање.”

„Идемо к њима. Нећемо моћи да легнемо док не позамењујемо све привремене уређаје. И осигураче треба наместити како треба. Реактор после може да ради јалово.”

„Добро, идемо.”

Ноћ су провели у ракети, не гасећи мала светла. Сваки час се неко од њих будио, буновно проверавао како горе сијалице и, умирен, поново тонуо у сан. Први је био покренут најпростији полуаутомат за чишћење, који се сваких десетак минута заглављивао, беспомоћно укопан у гомилу остатака што су све прекривали. Кибернетичар, који је ишао за њим с алатима, извлачио га је као јазавичара из лисичје јазбине, уклањао старудије које би се показале превелике за грло његовог хватача, и поново га пуштао у покрет. Полуаутомат је брзо стругао напред, бесно се угризао у следећу гомилу отпадака, и све се понављало од почетка. После доручка, доктор је испробао свој апарат за бријање с таквим успехом да се друговима показао као да има на лицу мрку маску — чело и кожу око очију имао је поцрнеле од сунца, а доњи део лица потпуно бео. Сви пођоше за његовим примером, и једва су могли себе да препознају у изгладнелим лицима упалих образа.

„Морамо се боље хранити”, закључи Хемичар, гледајући са згражањем сопствену слику у огледалу.

„А шта би рекао о свежој дивљачи?” упита га Кибернетичар.

Хемичар се стресе.

„Хвала, нећу. Немој ни да ми помињеш. Тек сад сам се присетио. Јављала ми се у сну та — та…”

„Животиња?”

„Ђаво би га знао је ли то животиња.”

„Него шта је?”

„Каква би животиња била кадра да покрене генератор?”

Сви су слушали тај разговор.

„Утврђено је да сви створови на вишем развојном степену проналазе овакву или онакву одећу”, рече Инжењер, „а ово двоструко створење било је наго.”

„Како кажеш? Наго?” добаци Доктор.

„Шта хоћеш да кажеш?”

„Па то, да о крави или мајмуну не би рекао да су наги.”

„Они имају крзно.”

„Хипопотам или крокодил немају крзно, а не би рекао да су наги.”

„Врло важно. Тако ми је омакло.”

„Па, дабогме.”

Мало поћуташе.

„Ближи се десет”, проговори Координатор. „Одморни смо, па мислим да начинимо поход у другом правцу него прошли пут. Инжењер је требало да припреми електројекторе, јесу ли спремни?”

„Имамо пет комада, сви набијени.”

„Добро. Ишли смо на север, па сада да пођемо на исток. С оружјем, али, наравно, трудићемо се да га не употребљавамо. Нарочито ако сретнемо те — те дуплаше, како их назва Инжењер.”

„Дуплаш? Дуплаш?” понови неколико пута Доктор с незадовољством, као да испробава тај назив. „Не изгледа ми то срећан назив и сигурно ће се зато примити. Тако некако испада.”

„Идемо ли одмах?” упита Физичар.

„Мислим да можемо. Само ћемо осигурати клапну, да избегнемо нова изненађења.”

„А не бисмо ли узели џип?” упита Кибернетичар.

„Па… боље не. Требало би ми најмање пет часова да га покренем”, рече Инжењер. „Сем ако поход не одложимо за сутра?”

Нико ипак није имао воље да одлаже поход те кренуше око једанаест, јер им је нешто времена однело припремање опреме. Као по договору, мада нико то није препоручио, ишли су у паровима, у невеликим размацима, а једини човек без оружја, Доктор, налазио се у средњој двојци. Да ли је терен заиста стварао повољније услове за ходање пешице, или су ишли живље, углавном пре но што је протекао један час, изгубили су ракету из видног поља. Предео се полако мењао. Све више је било витких сивих 'чаша', које су обилазили, а у даљини се појавише узвишења, од севера са благим нагибима, купаста, а падала су према равници у доста стрмим гредама и стрминама, и наспрам линије марша беху покривена мрљама растиња црњег од земље.

Под ногама им је сухо шуштало растиње, сиво, као посуто пепелом, али то је била његова природна боја; његови млади изданци имали су беличасто жиличасте цевчице, из којих су израстали сићушни бисерасти мехурићи.