Станислав Лем - Еден

Кибернетичар узе стакласти кундак електројектора, одмеравајући његову тежину у руци.

„Мислим да смо, заправо лоше наоружани”, промрмља колебљиво.

„Зашто одмах мислиш на борбу?!” нападе га Хемичар.

Мало поћуташе, разгледајући крај око себе.

„Идемо даље, а?” с оклевањем се огласи Кибернетичар.

„Наравно”, одврати Координатор. „Хеј, ено другог! Гледајте!”

Други распршени блесак, који је јурио много брже од првог, кретао се кривудавом линијом између брежуљака. Неколико пута изгледало је да лебди сасвим ниско над земљом, а кад је за тренутак појурио право у њиховом правцу, сасвим га изгубише из вида, и тек кад је скренуо, опет се појавио размазан штит муњевитог ковитлања које је магловито просијавало.

„Некакво возило, шта ли…” прогунда Физичар. Не окрећући очи од блеска који се, све мањи, већ губио међу таласастим гајевима, дотаче Инжењерово раме.

„Завршио сам на Земљи политехнику”, одговори Инжењер, као да је, ко зна зашто, одједном осетио раздраженост. „У сваком случају…” додаде колебљиво, „тамо у средини има нешто избочено као стожер пропелера.”

„Да, у самој средини нешто сасвим снажно блешти”, сложи се Координатор. „Колико велико то може да буде, шта мислиш?”

„Ако су она дрвета доле исте висине као она у кланцу… онда најмање десет метара.”

„У пречнику? И ја тако мислим. Најмање десет.”

„Оба су нестала тамо”, показа Доктор последњу, највишу линију брегова, која је заклањала даљи видик. „Онда и ми идемо тамо, је ли тако?”

Поче да силази низ падину, размахујући празним рукама. Остали кренуше за њим.

„Морамо да се припремимо за први контакт”, рече Кибернетичар. Час је гризао, час облизивао усне.

„Оно што ће се десити, нисмо кадри да предвидимо. Мир, разборитост, овладаност — то су једине директиве за какве смо кадри”, рече Координатор. „Али, можда ће бити боље ако променимо поредак? Један извиђач напред, један у заштитници, на крају. И растегнућемо се мало више.”

„Треба ли да иступимо отворено? Ваљда ће бити боље ако се најпре постарамо да што је могуће више видимо, непримећени!” брзо рече Физичар.

„Но… посебно се крити не треба, јер то увек изгледа сумњиво. Али стварно, што више видимо, тим може за нас да буде повољније…”

Расправљајући о тактици, сиђоше доле, и после неколико стотина корака стигоше до прве загонетне линије.

Мало је подсећала на траг појединачног, земаљског плуга, само је терен био плитко узоран, као смрвљен и избачен на обе стране бразде, не шире од два педља. Обрасле маховином, удубљене линије на које су били наишли за време првог похода, биле су сличних размера, али је постојала и једна, доста суштинска разлика: тамо је окружење бразде било голо, а она сама обрасла маховином, овде пак, напротив, кроз једнолични прекривач беличастог растиња водио је појас самлевене, огољене земље.

„Чудно”, прогунда Инжењер, дижући се с колена. Брисао је о комбинезон прсте умазане глином.

„Знате шта?” рече Доктор. „Мислим да оне, на северу, мора да су врло старе, некоришћене већ дуже време, и зато их је покрила ова овдашња, рајска маховина…”

„То је могуће”, добаци Физичар, „али шта је то? Точак сигурно није. Траг точка је сасвим другачији.”

„Можда ипак нека пољопривредна машина?” потури мисао Кибернетичар.

„И шта, обрађује земљу у ширини од десет центиметара?”

Прекорачише бразду и кренуше даље, попреко, према другима. Управо су ишли поред једног гаја, који је својим потмулим шумом отежавао и вођење разговора, кад зачуше однатраг продоран, жалостан фијук. Нагонски се склонише иза дрвећа. Скривени запазише уздигнут над ливадом усправни, светли ковитлац, који је јурио у правој линији брзином експресног воза. Руб му је био тамнији, а средиште је светлело час љубичастом, час наранџастом бојом. Пречник тога лика, сочивасто проширеног на боковима, оценише на два до три метра.

Чим их је трепераво возило претекло и нестало, кренуше даље у истом правцу. Гај се завршио, и сад су ишли, по нужди, широко отвореним тереном, осећајући се доста несигурно, те су се стално освртали иза себе. Ланац брежуљака повезаних плитким седлима био је већ сасвим близу, кад опет зачуше отегнути звиждук, те у недостатку било каквог заклона попадаше на земљу. Неких двеста метара од њих пролете усковитлани диск, овог пута с централним испупчењем небеско плаве боје.

„Овај је био ваљда двадесет метара висок!” сикну узбуђено Инжењер. Подигоше се са земље. Између њих и брежја простирала се котлина улегнута у средини, чудно преполовљена шареним појасом. Кад се нађоше сасвим близу, запазише поточић са светлим, пешчаним дном што се назирало испод воде. Обе његове обале преливале су се од боја; течна вода била је уоквирена појасом плавичастог зеленила, с његове спољне стране протицао је појас бледог руменила, а још даље сребрнасто су се искриле витке биљке, густо проткане паперјастим куглама, великим као људска глава. Над сваком се уздизала тролатичаста чашица огромног цвета, белог као снег. Загледани у ту необичну дугу, успорише корак — а кад се приближише паперјастим куглама, најближи бели 'цветови' задрхташе и полако се винуше у ваздух. Тренутак су у виду устрепталог јата висили над њиховим главама, испуштајући слабо зујање, а онда полетеше високо, блеснуше на сунцу заслепљујућом белином усковитланих 'чашица', и одлетеше, да би се спустили у честар светлих кугли на другој страни потока. Тамо где је до њега стизала бразда, обале је, као мостић, повезивао лук од стакласте супстанце, избушен у правилним размацима округлим отворима. Инжењер испроба ногом чврстину моста, и полако пређе на другу страну, а чим се тамо нађе, поново му прхну испред ногу мноштво белих 'цветова' и поче узнемирено над њим да кружи, као уплашено јато голубова.