Станислав Лем - Еден

Зауставише се крај потока да узму воде у чутурице. Наравно, нису је могли пити, а нису на лицу места могли извршити анализу, већ су је понели ради каснијих испитивања. Доктор убра једну од биљчица што су стварале појас руменила, и затакну је у рупицу од дугмета, као цвет. Цела стабљичица била је облепљена провидним куглицама телесне боје, чији мирис Доктор одреди као опојан; мада то нису говорили, свима је некако било жао да се растану с овим тако лепим местом.

Блага падина којој су прилазили била је покривена маховином и под ногама су осећали њено шуштање.

„Тамо је нешто на врху!” одједном показа Координатор. Према небу, оцртавао се на једном месту неодређен облик. У очи су им сваки час ударали магловити блескови, а на неколико стотина корака од врха распознаше у том предмету неку врсту ниске куполе, која се окретала око осовине. Њене стране покривали су огледалски делови, који су према њима бацали час сунчеве зраке, час одразе предела.

Прелазећи погледом дуж линије гребена, запазише другу сличну творевину, или бар закључише да виде то по правилном блештању и треперењу. Почеше да откривају све више тих искричавих тачака — редовно су се појављивале на свим врховима, докле год је поглед сезао.

С малог превоја под врхом узвишења могли су најзад да погледају у дубину простора који им је дотле био недоступан.

Блага косина прелазила је у таласаста поља, низ која су ишли дуги низови шиљатих јарбола. Најдаљи су се губили у подножју плаве конструкције, која се једва назирала у треперавом ваздуху. Над ближима је ваздух изразито треперио у усправним стубовима, као да је јако загрејан. Између редова јарбола протицале су десетине бразда, скупљале се у чворове, гранале, укрштале и водиле све на једну страну — према источној граници видокруга. Тамо се у бледом, помућеном мозаику неправилних заломљених линија, златастих и сребрнастих шиљкова, оцртавало мноштво грађевина, сливено због знатне удаљености у плавичасто сипећу масу. Небо је на тој страни било нешто тамније, а на неким местима дизала су се увис млечна испарења и ширила се гљивасто у танак слој или магле или облака у коме би се, кад би се поглед до крајности концентрисао, показивале и губиле ситне тачкице.

„Град…” шапну Инжењер.

„Видео сам га, оно онде”, такође тихо рече Координатор.

Почеше се спуштати. Први ред јарбола, односно стубова пресекао им је пут на крају нагиба.

Из земље су се дизали купасти туљци с површином црном као смола. Та црна површина завршавала се на нека три метра над земљом, а даље се дизао полупровидан стуб, са средишњом срчиком која је просијавала као да је од метала. Ваздух у висини је снажно треперио, и чуло се уједначено, потмуло шиштање.

„То је неки пропелер?” рече полуупитно Физичар.

Најпре опрезно, а затим све смелије почеше да дотичу смоласти основ јарбола. Није се могао осетити ни најлакши дрхтај.

„Не, тамо ништа не кружи”, рече Инжењер, „не осећа се никакво струјање ваздуха. То је некакав отпремник, шта ли…”

Наставили су пут преко терена са благим, плитким наборима. Град су већ давно изгубили из вида, али нису могли залутати. Правац су показивали не само дуги двореди стубова, него и многобројне бразде на пољима. С времена на време, промакло би на једну или другу страну ковитлаво клупко, али увек на толикој раздаљини, да нису ни покушавали да се крију.

Пред њима се као маслинастожута мрља оцртао гај. У почетку хтедоше да га заобиђу, као што је то чинила линија јарбола, али пошто се ипак ширио подалеко и на једну и другу страну, и морали би да превале много већи пут, одлучише да иду преко њега, пробијајући се кроз честар.

Окружише их дишућа дрвета. Сухо, мехурасто лишће, с површином која је непријатно шкрипала под потплатама при сваком кораку, покривало је земљу обраслу цевастим растињем и беличастом маховином. Ту и тамо су се између дебелог корења помаљале њушкице бледих, меснатих цветова са бодљама што су из средине штрчале као шила. Низ грубу кору стабала клизиле су капље мирисне смоле.

Инжењер, који је ишао напред, одједном успори корак и незадовољно рече:

„До ђавола, није требало овуда ићи.”

Међу дрвећем се отварала дубока јама од ишчупаног дрвета. Њени глинасти зидови били су покривени гирландама дугог, змијастог растиња. Ушли су превише дубоко да би се сад враћали, па се спустише низа зид покривен гипким лијанама на дно, којим је цуркала ситна нит воде. Супротна страна јаме била је превише стрма, те пођоше низ њено дно, тражећи место где би се лакше попели. Пређоше тако стотинак корака. Увала се проширивала, обале су јој се снизиле, и постало је мало светлије.