Станислав Лем - Еден

„Знате ли шта овде највише недостаје?” рече у један мах Физичар. „Траве. Обичне траве. Никад нисам помишљао да је тако…” мало је у мислима тражио реч, „потребна…”

Сунце је све више пекло. Кад се приближише бреговима, допре до њих одмерен, далек шум.

„Чудно, ветра нема, а тамо шуми”, примети Хемичар који је ишао у првом пару.

„То је оданде”, показа руком Координатор који је ступао иза њега. „Видите тамо, горе, јесте ветар. Погледајте, та оно су сасвим земаљска дрвета!”

„Имају другу боју и блеште тако…”

„Не, она су двобојна”, умеша се Доктор, који је имао добар вид.

„Двобојна су на смену. Час више љубичаста, а час плава са жутим преливом.”

Равница је остајала иза њих. Насумце уђоше у широко распрострт пролаз кланца са глинастим зидовима који су се осипали, покривени у хладу фином маглицом, за коју су из близине утврдили да је нека врста растиња или паучине. Мишљења су била подељена. Те творевине подсећале су на мало лабава клупка кончића стаклене вуне, слабо причвршћена уз обронке. Подигоше главе, јер су управо пролазили поред прве групе дрвећа што је расло на рубу обронка, неколико десетина метара више.

„Али, то уопште нису дрвета!” повика разочарано Кибернетичар, који је ишао на крају колоне.

Такозвана 'дрвета' имала су дебела, веома сјајна, као машћу покривена стабла, и вишеслојне крошње, које су одмерено пулсирале, час стамњујући се, и тада су се испуњавале, а час бледећи, и тада су пропуштале сунчеву светлост с хиљадама светлих размака. Те промене пратио је глас који се поспано понављао, као да је неко, са устима покривеним еластичним материјалом, шапатом понављао: „фссс — хааа — фс… ххааа.” Кад се добро загледаше у најближе дрво, јасно видеше како из његових покретних гранчица израстају мехури дуги као банане, покривени гроздастим избочинама, које су се час надимале, и тада постајале тамније, а час сплашњавале, постајући светлије и бледећи.

„То дрво дише”, промумла зачуђени Инжењер. Ослушкивао је тај глас, који је допирући с висине испуњавао целу јаругу.

„Али обратите пажњу да свако дише у другом ритму”, повика Доктор готово срећан. „Што је које мање, тим брже дише! То су, то су 'плућо дрвета'!”

„Даље! Идемо даље!” довикивао је Координатор који се од групе што је стајала удаљио десетак корака.

Кренуше за њим. Јаруга, у почетку доста широка, сужавала се, њено дно је, не много стрмо, водило увис, док их није извело на куполаст брег између двају бокора дрвета, што су расла ниже.

„Ако склопиш очи, чиниће ти се да стојиш на морској обали, покушај!” рече Физичар Инжењеру.

„Више волим да не затварам очи”, гунђаво одговори Инжењер. Стизали су до највише тачке узвишења, мало скрећући у страну од правца марша. Пред њима је лежала таласаста област, разнобојна, са рашчлањеним гајевима дишућег дрвећа које је треперило маслинасто и риђе, са светлим као међ падинама глинастих брежуљака и појасима земље покривене маховином која је на сунцу изгледала сребрнасто, а у хладу сивозеленкасто. Читаву ту област пресецале су у разним правцима танке, уске линије. Протицале су дном котлина, заобилазиле зупчасто истурене брежуљке, а стазе су биле риђе, друге готово беле, као посуте песком, неке опет готово црне, као посуте угљеном прашином.

„Путеви!” викну Инжењер, али се сам одмах поправи, „не, то је преуско за путеве… шта то може бити?”

„Иза оне паучинасте шуме открили смо нешто слично, онај уски травњак”, рече Хемичар. Принесе доглед очима.

„Не, оне су биле другачије”, поче Кибернетичар.

„Гледајте! Гледајте!”

На Докторову вику сви задрхташе.

Над жутом цртом, која је силазила с пространог седла између двају брежуљака, на раздаљини од неколико стотина метара, кретало се нешто прозирно. Та творевина бледо се пресијавала на сунцу као полупровидан точак са жбицама, који се брзо окретао. Када се за трен ока нађе на позадини неба, творевина готово постаде невидљива, и тек ниже, у подножју земљаног насипа, блесну јасније, као усковитлано клупко. У великој брзини склизнула је по правој линији, заобишла групу дишућег дрвећа, засјала у контрасту с његовом тамном групом, и нестала на ушћу далеког кланца.

Доктор окрете према друговима мало пребледело лице с очима које су гореле.

„Питам се шта је то?” рече. Покуша да се насмеши, али у његовим очима није било веселости.

„До ђавола, заборавио сам доглед, додај ми твој”, обрати се Инжењер Кибернетичару. „Оперска стакла”, прогунђа презриво и врати му доглед.