Станислав Лем - Еден

Мртви уморни чланови екипе поседали су на ниском сунцу поред ракете. Нико није чак ни помишљао на јело, сви су само похлепно пили воду и кафу, и један за другим задремали, иако је требало ваљано да претресу шта као прво предузети од радова на поправци. Кад су се пренули, била је већ ноћ. Опет је требало сићи у магацин по храну, отварати кутије с конзервама, грејати храну, после прати посуђе, а о поноћи изненада одлучише, пошто су сви били испавани, да не лежу него да приступе првим пословима.

Срца су им живље тукла док су одгртали пластичне и металне старудије с поклопца хаварисаног реактора. Радили су ручним чекрцима, подизачима, трошили силне часове на прекопавање челичног крша, у тражењу сваког резервног дела, сваке ситнице, либеле или кључа. Најзад постигоше да бочни генератор буде у целини прегледан, да смрвљено лежиште буде замењено новим, а да лопатице најмањег компресора буду доведене до употребљивости. Инжењер је то, уосталом, учинио на исто тако прост, колико и примитиван начин: пошто је резервних лопатица било премало, просто је исекао сваку другу лопатицу — ротор је очевидно морао радити с мањим капацитетом, али је бар био оспособљен за рад. У пет ујутро, Координатор огласи завршетак радова.

„Овако или онако”, рече, „мораћемо да предузмемо још доста похода, макар ради проналажења нових залиха воде. Разлога ћемо, уосталом, наћи више, али не можемо изокренути ритам спавања и бдења. Одспаваћемо до сванућа и опет прионути на посао.”

Остатак ноћи прошао им је мирно. Ујутро нико није показивао вољу да излази на површину, сви су били спремни да раде даље — и то одмах.

Инжењер је већ створио нешто попут првог комплета алата, и није требало због сваке ситнице трчати и претраживати по свим кабинама. Најпре су проверили централу за комутацију, тако препуну кратких спојева, да ју је требало градити готово изнова. Остатке су замењивали деловима немилосрдно скиданим са других агрегата који нису радили, а затим су приступили правом покретању генератора. План који је инжењер претходно био начинио, био је доста ризичан. Динамо су окретали компресором, који је претворен у турбину, покретану кисеоником из боце. У нормалним условима је хаваријски комплет покретала компримирана водена пара из реактора — јер се реактор, као срце брода, сматра најотпорнијим од свих механизама — али сада, због потпуног демолирања електричне инсталације, нису могли о таквом нечем ни да помишљају. И тако су морали да употребе железну резерву кисеоника, но најдрагоценији плин се упропашћивао само привидно, јер су рачунали на то да ће, кад цело машинско одељење буде покренуто, моћи поново да напуне испражњене боце кисеоником из атмосфере. Другог пута није било, покретање атомског генератора без електрицитета означавало би лудост. Додуше, Инжењер је, никоме не говорећи, био спреман и на тај лудачки корак — кад би план с кисеоником пропао. Јер, није се знало неће ли се компримирани кисеоник истрошити пре но што се батерија оспособи. Доктор је стајао у малој галерији под подом горњег спрата машинског одељења и гласно јављао бројеве опадајућег притиска на кисеоничким манометрима. Остала петорица радили су горе, напрежући се као луди. Физичар је стајао крај провизорне разводне табле батерије, монтиране тако да би се сваком стручњаку на земљи коса дигла на глави кад би је видео. Инжењер је, висећи главом наниже под телесином генератора, притезао четке прстенова, црн од мазива као црнац. Координатор је стајао поред Кибернетичара, обојица су гледали на засад слепи штит неутронског бројчаника, а Хемичар је изигравао потрчка између њих додајући алат.

Кисеоник је шиштао, компресор у улози плинске турбине гневно је шумео, олако позујкујући и подрхтавајући. Ротор с којим је Инжењер варварски поступио, није био тачно одмерен, обрти генератора су расли, његово завијање прелазило је у све виши пев, лампе што су висиле на преко реда разапетим кабловима под таваницом, већ су давале снажну, белу светлост.

„Двеста осамнаест, двеста два, сто деведесет пет”, чуо се једноличан глас невидљивог Доктора, изобличен услед одбијања о металне делове брода.

Инжењер се извуче испод динамо-машине, бришући маст и зној са брадатог лица.

„Може”, рече тешко.

Руке су му се тресле од тако великог напора, да се чак није ни узбудио кад Физичар рече:

„Укључујем прву.”

„Сто седамдесет, сто шездесет три, сто шездесет” одмерено је рецитовао Доктор, надвикујући завијање динама, који је већ почињао да шаље струју у реактор, и сваког тренутка тражио више кисеоника за одржање обртаја.