Станислав Лем - Еден

„Пуно оптерећење!” простења Инжењер, посматрајући електричне бројаче.

„Укључујем све!” очајничким, издишућим гласом изусти Физичар, и нагонски се грчећи, као у очекивању ударца, обема рукама притисну црне дршке.

Чекао је отворених уста. Потпуно несвесно, Координатор је све снажније стезао његову руку. Гледали су на правоугаоне штитове, који су били без заштитних стакала, са на брзину исправљеним, исавијаним сказаљкама: бројчаник густине струјања брзих неутрона, контролу циркулације електро магнетних пумпи, показивач изотопских загађења и унутрашње спојене термопарне батерије. Динамо-машина је јечала, завијала, искре су сипале испод прстенова што су били у лошем контакту. У унутрашњости генератора, испод дебелог сјајног оклопа владао је нестварни мир. Сказаљке ни да мрдну. Одједном се у Физичаровим очима све помутише, расплинуше, он стисну очи, а кад их отвори пуне суза, виде их на радним положајима.

„Прешао критичну тачку!” викну продорним гласом Физичар и зајеца, не испуштајући обе дршке. Осећао је како му се мишићи опуштају, јер је све време ишчекивао експлозију.

„Сказаљке су сигурно запеле”, рече мирно Координатор, као да не види шта се дешава с Физичаром. Једва је говорио, толико је дотад имао стегнуте вилице.

„Деведесет, осамдесет један, седамдесет два…” одмерено је довикивао Доктор.

„Сад!” рикну Инжењер, и руком у великој црвеној рукавици пребаци главни пребацивач. Генератор јекну и поче да губи обртаје.

Инжењер се баци до компресора и затвори оба доводна вентила.

„Четрдесет шест, четрдесет шест, четрдесет шест”, одмерено је понављао Доктор.

Турбина престаде да узима кисеоник из боце. Лампе су брзо бледеле, постајало је све тамније.

„Четрдесет шест, четрдесет шест…” довикивао је са галерије Доктор.

Одједном, лампе снажно синуше. Динамо се једва окретао, али струје је било и сви укључени сатови показивали су растући напон.

„Четрдесет шест… четрдесет шест…” понављао је Доктор који у свом челичном бунару ништа није знао.

Физичар седе на под и покри лице рукама. Било је готово тихо. Ротор генератора шумео је у басу, окретао се све спорије, још мало се колебао, заљуљао и стао.

„Четрдесет шест… четрдесет шест…” стално је понављао Доктор.

„Какав је проток?” упита Координатор.

„У норми”, одврати Кибернетичар. „Очевидно је пустио пре тога, на врхунцу успорења, аутомат је стигао да је цементира пре но што је дошло до споја.”

Не рече ништа више, али сви су схватили колико се поноси тим аутоматом. Покушавао је да умири руке које су му се тресле.

„Четрдесет шест…” запевао је Доктор.

„Човече, престани!” дрекну најзад Хемичар у дубину бунара, „не треба више! Генератор даје струју!”

Завладао је мук. Генератор је радио као увек — безгласно. У челичној лубури појави се бледо, уоквирено тамном брадом, Докторово лице.

„Заиста?” упита.

Нико му не одговори. Гледали су на сатове као да нису могли да се нагледају сказаљки, које су без подрхтавања стајале на радним положајима.

„Заиста?” понови Доктор. Смејао се без гласа.

„Шта је сад овом!” љутито рече Кибернетичар. „Престани!”

Доктор се успентра горе, седе поред Физичара и, као и други, загледа се у сатове.

Нико није знао колико је то трајало.

„Знате шта?” рече једним новим гласом Доктор. Сви га погледаше, као пробуђени.

„Никад нисам био овако срећан”, прошапта и окрете лице.

У касном сумраку Координатор изиђе на површину с Инжењером да удахне свеж ваздух. Сели су на гомилу избачене земље загледани у последњи крајичак сунчевог диска, црвеног као рубин.

„Нисам веровао”, промумла Инжењер.

„Ни ја.”

„Тај генератор… добра работа, а?”

„Солидна, земаљска работа.”

„Замисли, издржао!” Мало поћуташе.

„Леп почетак”, огласи се Координатор.

„Раде мало превише нервозно”, примети Инжењер. „Ово је трка на дугу стазу, знаш? Урадили смо, међу нама речено, мање-више стоти део оног што мора бити урађено да би…”

„Знам”, мирно одговори Координатор. „Уосталом, још се не зна да ли…”

„Гравиметријски распоред, а?”

„Не само. Управљачке млазњаче, цела доња палуба.”

„Учинићемо то.”

„Да.”

Инжењерове очи које су лутале по околини, одједном запазише — одмах иза врха брежуљка, издужен невисок насип — место на коме су закопали остатке створења.

„Потпуно сам заборавио”, рече зачуђен. „Као да је то било пре годину дана, знаш?”

„Ја не. Све време сам мислио о том, то значи о њему. Због оног што је Доктор нашао у његовим плућима.”