Станислав Лем - Еден

„Шта је ово?” повика одједном Инжењер и стаде. Дашак ветра донео је бљутав, слаткаст мирис паљевине. Зауставише се. Намах их обасу пљусак сунчаних капљи, па се мрак појача. У висини су у потмулим таласима шумеле крошње дрвећа.

„Тамо нешто има”, шапну Инжењер. Могли су већ да се попну на другу страну јаруге, спљоштену и ниску, али држећи се близу један другога, лако погнути напред, наставили су да иду према зиду растиња, кроз који се на тренутке, кад би налет ветра правио на њему танке пукотине, назирала нека издужена, бледа маса. Терен је постајао глибав, мљацкао им под ногама. Они не обратише на то пажњу. Размакнуте стабљичице, покривене гроздастим нараслинама, показаше пољану обасјану сунцем, дрвета су се повлачила и поново се састајала у даљини, раздељена само уским просеком, из кога је на пољану излазила бразда. Завршавала се крај правоугаоног рова, окруженог избаченом глином, и они као укопани стадоше у ивичном честару. Слободно увијане стабљичице су са шуштавим звуком стругале по њиховим комбинезонима, гроздастим израслинама лењо им додиривале стопала и исто тако лењо се повлачиле. Они су стајали и гледали.

Воштани бедем на рубу рова у први мах им се учинио као монолитан, набрекао блок. Страшан смрад једва им је допуштао да дишу. С тешкоћом су успевали да разаберу поједине облике, онако како су их препознавали. Неки су лежали грбама навише, други на боку, између гомила грудних мишића помаљала су се слабачка, бела попрсја са окренутим лишцима, приљубљеним уз друга. Велики трупови, збијени, пригњечени, испремешани с туђим ручицама чворастих прстију — пуно их је опуштено висило дуж надувених бокова — покривали су жуте трагове цурења.

Доктор је тако снажно стискао руке људи што су стајали крај њега, да би сигурно викнули, само да су стезање осећали.

Полако ступише неколико корака напред.

Раме уз раме, приближавали су се све више, с очима заривеним у оно што је испуњавало ископ.

Крупне капи водњикаве течности која је просијавала на сунчаним мрљама, сливале су се низ воштана леђа, низ бокове, гомилале се у удубљењима лица без очију, људима се чинило да чују како капи одмерено падају.

Далек, наилазећи звиждук напреже им мишиће. У трен ока бацише се према честару, разгрнуше га и приљубише се уза земљу, а руке су им саме хватале кундаке електројектора. Стабљичице су се још њихале над њима кад усправни круг слабо осветли ваздух између наспрамног дрвећа и укотрља се на пољаницу.

Двадесетак корака испред рова успорио је, али се његово звиждање још више појачало, бесно просецани ваздух засветлуца, окружи ров, приближи му се, од чега глина одједном шикну увис, риђаст облак готово до половине заклони светли штит. Град отпадака осу на честар, на људе, приљубљене уз земљу. Зачу се туп глас, као да је дивовска мамуза цепала комад мокрог платна. Усковитлани штит је био већ на другом крају пољане, опет се приближио, за тренутак застао на месту, његов дрхтави стуб се љуљао час десно, час лево, као погођен, онда убрза, и друга страна рова покри се облаком с треском избачене глине. Круг је зујао, тресао се у месту и изгледало је као да се надима. Опазише огледалске куполе с обеју његових страна. У њима су се одсликавала умањена дрвета и жбуње. Унутра се нешто кретало, медведаста сенка, онда треперав звук нагло ослаби, и круг појури натраг истом оном браздом којом је стигао.

На пољани се сада дизао висок бедем свеже глине, кроз који је ишла готово метар дубока бразда.

Доктор први погледа у очи својим друговима. Полако су се подигли, махинално стресли с комбинезона остатке растиња и паучинастих кончића. Затим, као по договору, почеше се враћати истим путем којим су стигли. Оставили су далеко иза себе јаругу, дрвеће и низове јарбола, и таман дођоше до половине падине над којом је светлуцала огледалска купола, кад Инжењер рече:

„Можда су то ипак само животиње?”

„А шта смо ми?” истим тоном, као одјек, одврати му Доктор.

„Не, ја мислим…”

„Јесте ли видели ко је седео у том усковитланом точку?”

„Нисам уопште видео да је тамо неко био”, рече Физичар.

„Био је. Него шта. То у средини, то је као гондола. Површина је политирана, али пропушта мало светлости. Видео си?” обрати се Координатор Доктору.

„Видео сам, али нисам сигуран. То значи…”

„То значи — више волиш да не будеш сигуран?”

„Да.”

Ишли су даље. Ћутке превалише ланац највиших брегова, али већ на другој страни, крај потока, кад видеше како се од наредног гаја приближавају светли штитови, бацише се на земљу.