Станислав Лем - Еден

Враћајући се, још једном испаде из усечене бразде, и поново поче да пузи, као с напором, окружен при дну облачком самлевене избачене земље.

Онда зазуја, из светлећег вихора издвоји се танки облик конструкције, гондола се отвори и Координатор, помоливши се из ње, повика:

„Дођите горе!”

„Шта!?” зачуди се Хемичар, али Доктор је одмах схватио.

„Мало ћемо се провозати.”

„Хоћемо ли се сви сместити?” упита Кибернетичар. Држао се за метални подупирач. Доктор се већ пењао.

„Некако ћемо се сместити, пењите се!”

Неколико кругова пројури поред гаја, али ниједан, наизглед, није на њих обраћао пажњу. У гондоли је било врло тесно. Четворица би се још и сместила, али за шесторицу није било места, те двојица морадоше да легну на улегнуто дно. Познати непријатни, горчасти запах голицао их је у ноздрвама. Одједном постадоше свесни свега што се десило и њихове живахности нестаде. Доктор и Хемичар су легли, те тако ништа нису видели. Имали су под собом чунасто ужљебљене, издужене плоче, над главама им се разлегло продорно брујање и осетише да возило креће. Готово одмах, плоче на којима су лежали, постадоше готово сасвим провидне и, с висине од два спрата угледаше равницу, као да су над њом пловили балоном. Унаоколо је трештало. Координатор се грозничаво споразумевао с Инжењером. Обојица су морали да заузму неприродан, врло заморан положај поред перајастог уздигнућа у предњем делу гондоле, да би управљали њеним кретањем. Сваких неколико минута су се смењивали, а дешавало се то у највећој тескоби. Хемичар и Кибернетичар су морали тада готово да леже преко оних што су већ лежали на дну.

„Како то дејствује?” упита Хемичар Инжењера који је, увукавши обе руке у дубоке отворе перајастог избочења, одржавао возило на правој линији. Из гондоле се уопште није видело ковитлање те се могло помишљати да плови кроз ваздух.

„Појма немам”, простења Инжењер. „Хвата ме грч, сад ти!” Он се помери и колико је могао начини место Координатору.

Огромни круг који је хучао око њих заљуља се, искочи из бразде, нагло закочи и поче оштро да скреће. Координатор је силом гурао руке у отворе уређаја за управљање, и мало затим гигантског обада изведе из скретања и успе да га упути у бразду. Тада појурише брже.

„Зашто ван бразде иде тако споро?” упита опет Хемичар. Да би одржао равнотежу, држао се за Инжењерова леђа; између његових размакнутих ногу лежао је Доктор.

„Кажем ти да заиста немам појма”, избаци Инжењер. Масирао је подлактице на којима су се црвенели крвави отисци на местима где је силом био угурао прегибе у дубину машине. „Равнотежу одржава на принципима жироскопа, а што се осталога тиче, ништа не знам.”

Били су већ иза другог ланца брегова. Терен, гледан с висине, изгледао је прозиран. Уосталом, већ су га делимично били упознали док су лутали пешице. Око кабине звиждао је једва приметан круг, бразда је нагло мењала правац, па морадоше да је напусте, ако су хтели да се врате до ракете. Брзина спаде, те нису преваљивали ни двадесет километара на час.

„Оне су, заправо, изван бразда беспомоћне, треба то памтити!” викну Инжењер, надвикујући звиждање и зујање.

„Промена! Промена!” повика Координатор.

Маневар овог пута прође доста глатко. Дизали су се на стрму падину, врло лагано, једва нешто брже од доброг пешака. Инжењер пронађе у даљини јаругу која је водила у равницу. Управо су стизали под дрвеће што се надносило над глиненим одроном, кад га ухвати грч.

„Хватај!” продорно викну.

Истрже руке из отвора. Координатор се баци готово наслепо да га замени, огромни круг се наже и опасно се приближи риђем одрону. Одједном нешто зашкрипа и језиво затрешта, фијучуће кружење досеже својим рубом крошње дрвећа, у ваздуху почеше кружити изломљене гране, гондола силно подскочи и с пакленим треском се свали на бок. Из корена ишчупано дрво прелете крошњом преко неба, последња рука која се кретала збаци га у долину, и са шиштањем се распрснуше хиљаде мехурастих листова. Над сломљеном конструкцијом, заривеном патрљцима у одрон, диже се цео облак од беличастих гљивастих семенки, и све утихну. Гондола се згњеченом страном наслањала на одрон.

„Екипа!” механички викну Координатор, тресући главом. Чинило му се да су му уши набијене ватом, толико је био заглушен. Истовремено је са чуђењем гледао на облак беличастих лоптица што су му летеле око лица.

„Први”, простења Инжењер. Четвороношке се дизао с пода.

„Други”, Физичаров глас допре одоздо.