Станислав Лем - Еден

„Трећи”, Хемичар је једва говорио, држећи се за уста. Крв му је текла низ браду.

„Четврти”, јави се Кибернетичар. Био је бачен унатраг, али ништа му се није десило.

„Пе… ти…” пројеча Доктор. Лежао је под свима, на самом дну гондоле.

И сви почеше да се смеју неким лудачким смехом.

Лежали су један преко другог, засути дебелим слојем летећег, паперјастог семења, које је упадало унутра кроз горње пукотине гондоле. Инжењер је снажним ударцима покушавао да отвори један њен режањ. Сви, заправо, онај ко је могао, ако му је место допуштало, прислонили су рамена, руке, леђа уз удубљену површину. Навлака задрхта, разлеже се слаб тресак, али гондола се није отварала.

„Поново?” мирно упита Доктор. Лежао је на дну и није могао да мрдне. „Да знате, ово ми је већ досадило. Хеј, ко је то, одмах силази с мене, чујеш!”

Иако је положај био невесео, дејствовали су понесени неким обешењачким заносом. Истргнуше заједничким напором зупчасту руку спреда и почеше њоме одмерено да бију, као овном, у горњи режањ. Угибао се, покривао улубљењима, али није попуштао.

„Мени је овог доста”, гневно викну Доктор, напреже се покушавајући да устане, онда нешто у доњем делу тресну и сви као крушке испадоше кроз дно. Скотрљаше се петометарским обронком на дно кланца.

„Ником се ништа није десило?” упита Координатор, сав умазан глином. Први је скочио на ноге.

„Није, али ти си сав крвав! Дај да видим!” повика Доктор.

Координатор је одиста имао дубоко расечену кожу на глави, у коси. Рана је сезала до половине чела. Доктор му је привеза како се дало, други су имали модрице, а Хемичар је пљувао крв — угризао се за усну. Кренуше према ракети. Нису се чак ни осврнули на разбијено возило.

Сунце је дотицало линију хоризонта кад се нађоше крај малог брда. Ракета је бацала дугу сенку која се губила далеко на песку равнице. Пре но што уђоше, пажљиво разгледаше околину, али не запазише никакве трагове који би показивали да је ико за време њиховог одсуства био у близини. Реактор је радио без сметњи. Полуаутомат је успео да очисти бочне ходнике и библиотеку, док се није заглавио у дебелом слоју пластичног и стакленог крша у лабораторији.

После вечере, коју завршише муњевитом брзином, Доктор је морао да зашије Координаторову рану, јер није престајала да крвари. За то време, Хемичар је извршио анализу воде коју су донели из потока и утврдио да је погодна за пиће, мада је садржавала знатну примесу железних соли које су квариле укус.

„Сад морамо најзад да се договоримо”, изјави Координатор. Поседаше у библиотеци на надуване јастуке, а Координатор седе у средину, са главом у белој капи од завоја.

„Шта знамо?” рече. „Знамо да је планета насељена разумним створењима, која је Инжењер назвао дуплашима. Тај назив не одговара ономе што… али није важно. Наишли смо на следеће делиће 'дуплашке' цивилизације: на аутоматску творницу, коју смо оценили као даљински управљану и напуштену — у шта сад нисам баш тако сигуран — друго, наишли смо на огледалске куполе на висовима, напознате намене; треће, наишли смо на јарболе који емитују нешто — вероватно неку врсту енергије — њихова намена нам је такође непозната; четврто, на њихова возила, при чему смо једно када смо били нападнути — освојили, овладали њиме и разбили га; пето, видели смо издалека њихов град о коме ништа конкретно не можемо да кажемо; шесто, напад који сам помињао изгледао је тако, што је 'дуплаш' нахушкао на нас, да тако кажем, животињу, вероватно тако грађену, да је зрачила нешто попут мале кугласте муње и њоме управљала из даљине, док животињу нисмо усмртили; и, најзад, седмо, били смо сведоци засипања рова-гроба, пуног мртвих становника планете. То је, колико се сећам, све. Поправите ме или допуните ово што сам рекао, ако сам се преварио или нешто пропустио.”

„Углавном то је све, готово све…” рече Доктор. „Изузев оног што се прекјуче догодило на броду…”

„Стварно. Показало се да си био у праву. Тај створ је био наг. Можда је покушао просто да се било где заклони, и у паничном бекству упузао у први отвор на који је наишао, а био је то управо тунел који је водио у унутрашњост наше ракете.”

„То је хипотеза једнако привлачна колико и ризична”, одврати Доктор. „Ми смо Ијуди, повезујемо и расуђујемо по своме, земаљски, и услед тога можемо да начинимо тешке грешке, примајући туђе привиде за наше истине. То значи, слажемо неке чињенице у схеме које смо донели са Земље. Ја сам потпуно уверен да смо јутрос сви мислили исто — како смо наишли на гроб жртава насиља, убиства, али истински не знам, не знамо.”